Hercegovački sokolari
14. mart 2019.
Zamislite oštro kamenje škrtog hercegovačkog krša kroz koji se, u očajničkoj borbi za zrak sunca i kapljicu kiše, probija trnje šipka ili pokoji zeleni grm. Zamislite takvu, negostoljubivu „idilu“ i 23-godišnjeg mladića u crnoj „rokerskoj“ kožnoj jakni i sokolom na ruci. Ova priča o drevnoj veštini Hercegovaca počinje s njim, Tonijem Perićem, vatrogascem po zanimanju, iz mesta Trijebanj kod Stoca.
Pomislilo bi se da stare veštine nepovratno nestaju, kao i sokolarstvo nakon 19 veka. Ali eto, u Hercegovcima i danas tinja drevna ljubav prema ovoj opasnoj plemenitoj veštini koju je i UNESCO proglasio za zaštićenu svetsku nematerijalnu kulturnu baštinu.
„Veoma volim životinje, volim prirodu i zato volim svoj posao vatrogasca, a najviše me privlači pripitomljavanje divljih jastrebova i sokolova. Životinje bi trebalo poštovati i voleti, učiti o njima. I one to prepoznaju“, kaže Toni za DW dok na rukavici drži jastreba kojeg hrani piletinom. Iako je ptičiji predator vidno uznemiren zbog fotografisanja i prisustva strane osobe, Toni uspeva da ga smiri.
„On zna da ću da ga nahranim i prepoznaje me kao svog gospodara, a ne mučitelja. Ovo su veličanstvene, ali divlje životinje. Nikako nisu bezopasne i prema njima se u svakom trenutku treba ponašati oprezno. Osećaju kada ih se osoba boji, kada želi da im naudi ili kada prema njima postupa s poštovanjem i hrabrošću“. O svojim pticama i opasnom i zanimljivom hobiju Toni može da priča satima.
Jedini hercegovački sokolar
No govoriti o hobiju sokolarstva bilo bi nepotpuno bez Perice Dodiga, jedinog hercegovačkog sokolara od kojeg je Toni, kako i sam kaže, mnogo naučio. Za sokolara iz Čapljine znaju i u Ujedinjenim Arapskim Emiratima gde je bavljenjem sokolarstvom tradicija, statusni simbol i čast. Kao pasionirani lovac i golubar, sokolarstvom se bavi više od 15 godina. S obzirom na to da je gajio golubove, povod za ovaj nesvakidašnji i zahtevan hobi je, kaže, bio više nego neuobičajen.
„Moje golubove su stalno napadali jastrebovi i počeo sam da ih hvatam. A danas ih kontrolisano uzgajam. Sokolarstvo je vremenom postalo moja velika ljubav, brineš se za životinje, hraniš ih, jednostavno, vežeš se za tu pticu“, za DW govori jedini hercegovački sokolar koji je pre nekoliko godina učestvovao na 2. i 3. svetskom festivalu sokolara, u Al Ainu – Dubai i u Abu Dabiju.
U arapskim zemljama sokolovi su visoko cenjeni i dostižu cenu od stotine hiljada dolara, ali hobi čapljinskog sokolara ne zasniva se na ekonomskoj koristi. On uz pomoć svojih ljubimaca često razveseli prijatelje, ali i brojne znatiželjnike koje žele da „okuse“ delić sokolarske avanture.
Kao lovac, on je nekada lovio puškom, a sada je njegovo oružje – opasna grabljivica. Baš onako kao što je bilo i vekovima pre, od starih Ilira, do srednjovekovnog ponosnog plemstva i bogatih turskih begova koji su upravo hercegovačko mesto Drežnicu kod Mostara posebno cenili po – sokolarima.
U Bosni se sokolari već 19 vekova
„Prema nekim istoričarima sokolarstvo je na prostore današnje Bosne došlo s turskim osvajanjem Balkana. Međutim, u Bosni se sokolarilo mnogo pre Turskog ’vakta i zemana’. Pretpostavlja se da su balkanski narodi bavili sokolarenjem mnogo pre ostalih Evropljana i da su ga doneli Iliri iz svoje pradomovine. Kasnije je sa balkanskog poluostrva rašireno na ostale delove Evrope. Kao dokaz za to često se navodi prsten iz japodskog groba iz Ribića kod Bihaća, za koji se smatra da potiče iz drugog veka. Dokaz su i motivi na srednjovekovnim spomenicima, stećcima, koji često prikazuju scene iz lova, a sokolarenje je predstavljeno 23 puta, od kojih pet predstavljaju sokolara-konjanika“, objašnjava za DW Fadil Nurkić, član Lovačkog udruženja „Lovac“ iz Mostara.
On istražuje istoriju sokolarstva na području Hercegovine i na tu temu pisao je u mnogim stručnim časopisima.
Drežnjake, zahvaljujući veštini njihovih predaka, starim carskim sokolarima, primili su u redove dubrovačkih građana, što je za vreme Dubrovačke republike bila posebna čast. Ali su ih i oslobodili osmanlijskog poreza. Bila je to povlastica koju nije svako mogao da uživa.
Nurkić podseća na istorijsku činjenicu da su još 1381. godine Drežnjaci, tačnije njihov knez Radoslav Mesnović, sin vojvode Mesna, njegovi sinovi i nećaci primljeni u redove Dubrovačkih građana, te da im je počast ukazana zbog ekonomske saradnje sa Dubrovnikom.
Sultan im ukinuo porez
O slavnoj prošlosti sokolara Drežnice i teško pristupačnoj steni Sokolina gde su se nekada hvatali divlji sokolovi, i danas su sačuvana mnoga predanja. Nurkić priča: „Zna se da je knez Mesnović za Dubrovnik izvozio žitarice i obezbeđivao važan put dolinom Neretve. Istovremeno, navodi se i da su Drežnjaci za Dubrovnik hvatali i dresirali sokolove. Dubrovčani su posebno cenili takve usluge, jer su u periodu od oko 300 godina poklanjanjem ptica za lov uspevali da osiguraju povoljne trgovačke i političke ugovore s nekim evropskim državama.
Međutim, veština drežanjskih sokolara posebno će doći do izražaja tokom osmanlijskog perioda. I tada su hvatajući sokolove za turske sultane bili oslobođeni poreza, i uživali mnoge povlastice, zbog čega istoričari ističu da se radi o sredini koja je u turskom periodu imala elemente specifične seoske autonomije. Čak navode mogućnost da je, za razliku od ostalih mesta gde su samo pojedinačno porodice sokolara bile oslobođene poreza, u slučaju Drežnice „cela nahija bila u povlašćenom položaju“.
Legenda o sokolaru Tomi Fijoviću
Postoji više verzija legende o drežanjskim sokolarima, a ovde prenosimo onu o Tomi Fijoviću, onako kako su to u periodu 1979-1981. godine zabeležili etnolozi iz Zemaljskog muzeja, a koje ustupa Nurkić.
„Stari Fijovići živeli su u Drežnici pre Turaka, a bili su tu i kada su Turci došli. U tih Fijovića bio neki Toma koji je u Drvaru (vis kod Javorka, na Čvrsnici) hvatao sultanu sokola. Stajali su u selu Poglavici, više džamije današnje. Kuća im sada stoji, pod pločom je, ali je sada napuštena. U stara vremena kada su carevi ratovali pticama, Drežnjaci su hvatali ptice za lov. Sokolove su lovili u Sokolini. Jednom je Toma Fijović uhvatio sokola vanredne lepote, ali mu je u borbi izbio jedno oko. Kada je pokušao da uhvati i drugog sokola, spuštajući se ’gužvama’ prema pećini gde je bilo gnezdo, čuo je vilu iz Drvara kako viče ’Ajde doma Fijoviću Toma, dosta je danas ovde tvoga lova’, prekinu mu ’gužve’ (verojatno merdevine ispletene od biljke Pavitine), on pade u ponor i pogine. Ovog sokola, ’Ćoru Drežnjaka’, pošalju Drežnjaci caru u Stambol. U boju s pticama Ćoro Drežnjak pobedi orla krstaša suparničkog cara, te sultan odredi da Drežnjaci ne plaćaju nikakva poreza“.
Predanja o hrabrim sokolarima, junacima toga doba, i danas ponekad isplivaju na površinu. Slavna vremena drežnjačkih sokolara odavno su prošla, a Drežnjaci danas, bez obzira na sokolarstvo, ipak plaćaju porez. Izgleda da se i danas, u savremenom vremenu pametnih telefona i virtuelnog sveta, u hrabrim Hercegovcima krije plemenita, sokolarska duša.