„Hotel mama“ doživljava renesansu!

Takav trend pojavio se u Španiji. Drugim rečima „Hotel mama“ ponovo radi, što ponekad i nije tako loše.

“Bio sam zaposlen u jednom preduzeću. Plata je bila taman dovoljna da platim kiriju. Međutim, onda je došlo do bankrota, tako da sam ostao bez posla i para. Vratio sam se nazad.“

„Nazad“- znači u kuću roditelja u Terasu. Havi Market ne želi da bude deo građanske idile koja se da videti na porodičnoj fotografiji. I taman što je izustio da ispriča priču o bankrotu firme u kojoj je radio, otac uzima reč.

„Imali smo praznu sobu koju je on sada uredio za sebe. Moramo se prilagoditi jedni drugima. Žena i ja smo već duže vremena živeli sami. Mogli sam na miru da se posvađamo. Sada to više nije moguće:“

Stanovi u Španiji su preskupi

Prosečna kirija za stan iznosi 682 evra, što za mnoge znači da moraju da izdvoje 40 odsto plate. Pomoć koju Havi dobija od države kao nezaposlen nije dovoljna za tako visoku kiriju. Dakle, ništa drugo mu nije preostalo nego da se vrati u roditeljski dom. Nakon 15 godina samačkog života, odjednom opet neko postavlja pitanje: Gde ćeš? Šta radiš? Međutim, glavni problem je u prostoru.

„Imam sina koji je ponekad kod mene. U starom stanu on je imao svoju dečju, a ja radnu sobu. Sada je sve u jednoj prostoriji. Sin spava na kauču, pored njega je računar, knjige - sve. Kada je tu, vodim računa da igra na računaru, kako ne bi sve doveo u haotično stanje".

"Povratak gubitnika"?

Havi kaže da je u njegovom društvu najmanje njih troje u sličnoj situaciji. Ekonomska kriza je posebno pogodila one koji su na početku svoje poslovne karijere. „Hotel mama“ doživljava renesansu, iako se mora reči da mladi u Španiji i onako kasno napuštaju roditeljski dom. Tek sa 27 ili 30 godina. Antoni del Kero, sa univerziteta u Barseloni, to objašnjava na sledeći način:

“U Španiji, Portugaliji i Italiji su deca uvek bila finansijski više zavisna od roditelja nego što je to slučaj sa drugim zemljama. Međutim, sada se ne radi o maloj pomoći. Zajednički život je nužan, jer drugačije nije moguće. Imamo, da tako kažem, “povratak gubitnika”. Toga su svesni i roditelji i deca.”

Posledice ovakvog stanja osetiće kako pojedinci, tako i društvo u celini, kaže socijalni psiholog del Kero:

“Na individualnom planu je, pored razočaranja u izgubljene snove, najgore što mladi gube samopouzdanje. Dakle, ja nisam u stanju, ja to ne uspevam sam. Mlade porodice se zbog toga raspadaju. Na društvenom planu se gubi poverenje u institucije. Mnogi ovaj problema jednostavno ne vide.”