Hrvatica u operama Berlina

Prvi put je Tanja Šimić zapevala kada je imala tri godine u Dečjem zboru crkve Svetog Marka u Makarskoj. Mlada mecosopranistkinja rođena je u muzičkoj porodici. S tatine strane pevali su svi, i baka, i teta, i rođake. Tako je i Tanja zapevala u crkvenom dečjem horu, a ubrzo je malo počela svirati i flautu. Časove klavire počela je da uzima od devete godine. „Imala sam i ljubav prema klaviru, ali bolje sam se osećala kada sam pevala. Lakše mi se bilo opustiti kroz pesmu, nego svirati klavir. Imala sam veću tremu i znojile su mi se ruke“, priseća se uz osmeh Tanja.

Oduševljenje u Zagrebu

Tanja je odrastala uz pop-muziku i zapravo nikada nije imala želju da se bavi operskim pevanjem. Operom ju je zavela njena profesorka Branka Ristić u srednjoj muzičkoj školi koju je pohađala u Splitu. Kada je počela da otkriva klasične pesme i arije, njena ljubav prema operi je rasla, kaže Tanja: „Shvatila sam da moje osećaje mogu još bolje da iskažem kroz takvu vrstu muzike u kojoj emocije i dramatika imaju posebno mesto. Tada sam ušla u svet opere i više nije bilo povratka.“

Nakon završene srednje škole, Tanja je otišla na audiciju na Muzičkoj akademiji u Zagrebu kod međunarodno poznate operske pevačice Dunje Vejzović. Kada su čuli njen glas, prisutni hrvatski i američki pevači savetovali su je da svoje školovanje, ako je to ikako moguće, nastavi u Americi.

„Smatrali su da ću u Americi steći bolje školovanje. Međutim, nakon rata je u celoj Jugoslaviji situacija bila teška, moja porodica nije mogla da se bavi turizmom i nismo imali ušteđenog novca. Onda je došao bakin brat koji je tada baš prodao svoju kuću i rekao da će mi pozajmiti novac, da idem i sledim svoj put i da okušam svoju sreću u Americi. Kasnije mi je taj novac poklonio!“

Od bejbisiterke do konobarice

Tanja je, uz pomoć novca bakinog brata i nekoliko rođaka za koje je saznala da žive u Americi, 1998. godine krenula u Njujork. Godinu dana je išla na audicije i bila je primljena na tri Muzičke akademije. Kada je upisala njujorški Koledž muzike, usledila je druga barijera, egzistencijalne prirode.

„Dobila sam polovičnu stipendiju koja je godišnje iznosila 10.000 dolara. Meni je, međutim, za školarinu bilo potrebno dodatnih 10.000 dolara i još najmanje 10.000 dolara za troškove života. Smatrala sam da je to prevelika svota novca da bi je, uz obaveze na akademiji, mogla dodatno sama zarađivati. Nazvala sam mamu i rekla da se vraćam u Zagreb, jer je put previše težak. Međutim, mama se usprotivila i rekla da treba da pokušam da se izborim kada sam već primljena na akademiju“, priča Tanja.

Tanjin put je, nesumnjivo, bio težak, ali je uspela da se izbori. Uz pomoć crkve, hrvatske ambasade i konzulata u Njujorku, donacija bogatih hrvatskih emigranata i američkih preduzetnika, ali i uz pomoćne poslove bejbisiterke, konobarice, hostese... Tanja je uspešno završila četiri godine muzičke akademije i dve godine magistarskog staža. Radila je razne predstave, a izabrana je i u letnji program tokom kojeg je četiri sedmice radila na predstavi u Portoriku.

Umetnik iz Lisabona ukrao Tanjino srce

Tanja uz porodično prezime Šimić nosi i prezime Keiroš koje baš i ne zvuči hrvatski. Naime, tajna se krije u tome što je Tanja na drugoj godini fakulteta upoznala čoveka svog života, današnjeg supruga, Portugalca Horhea Keiroša. I Horhe je umetnička duša, rođen je u Lisabonu, njegova ljubav je apstraktna umetnost, bavi se crtanjem i slikanjem. Dugo je to bila „veza na daljinu“ na relaciji Lisabon – Njujork, a kada je Tanja završila svoje školovanje i Horhe dobio stipendiju u Berlinu, par je odlučio da se venča i započne zajednički život u evropskoj kulturnoj metropoli.

„Odlučila sam da dođem sa Horheom u Berlin, shvatili smo da je ovde situacija bolja, u Berlinu oboje možemo dobro funkcionisati. U Berlinu je umetnost na visokom nivou, finansijska situacija je humanija u odnosu na Njujork. U Berlinu je lakše zaraditi i platiti mesečnu stanarinu nego u Njujorku koji je tri puta skuplji. Nije to za mene bila lagana odluka, novi jezik, novi ljudi, ali opet me je privlačilo. Znala sam da je Nemačka kolevka klasične muzike, a privlačio me i sam osećaj da sam u Evropi i bliže Hrvatskoj, da mogu ići češće kući i praviti neke koncerte i u Hrvatskoj.“

Nedostaju joj more i ljudi, ali ne i "ćakule"

Poslednje četiri godine, Tanja radi kao slobodna umetnica i nema stalni angžman. S Dubrovačkim simfonijskim orkestrom radila je solističke koncerte i operu „Vila“. Nastupala je i u Makarskoj, ali joj se još nije ispunila želja da radi sa zagrebačkim i splitskim teatrom. U Berlinu je godinu i po radila na predstavama pozorišta Folksbine, na novoj simfoniji „Spomenik holokaustu“ Haralda Vajsa, a brojni su i projekti realizovani s berlinskom Operom i operom Klasika Evropa.

Trenutno radi na predstavi „The gift of the magi“ u Enghleskom teatru u Berlinu koja će biti premijerno prikazana 18. decembra. Iako joj je u Berlinu konkurencija velika, Tanja kaže da ima izbora za posao. Radi predstave iz vremena baroka, klasike, romantizma, ali i moderne repertoare. Uz hrvatski govori i engleski, portugalski i nemački jezik.

„Puno umetnika iz Amerike i bivših evropskih komunističkih zemalja u poslednje dve godine dolazi u Berlin, jer u Nemačkoj ima više posla. Ja bih volela još neko vreme da ostanem u Berlinu, jer je to dobar centar za razvoj u mojoj vrsti muzike. Ako bih imala dobre ugovore, ne bi mi smetalo da ostanem i duže. U budućnosti bih želela da odem u neke južnije krajeve. Što se Hrvatske tiče, nedostaje mi more, priroda i toplina mojih najbližih, ali mi ne manjkaju ćakule i priče male sredine. Volim azijsku kuhinju, tako da ovde imam veći izbor stvari koje ne bih našla dole, ali nedostaju mi naši proizvodi. Ja sam, valjda, još uvek vezana za taj naš kraj“, kaže hrvatska umetnica Tanja Šimić Keiroš.

Autorka: Selma Filipović, Berlin

Odg. urednik: Nemanja Rujević