Hrvatska: Bankama kajmak penzionog sistema

Penzioni sistem u Hrvatskoj oslonjen je već deceniju i po na takozvani drug stub. Dok je u prvom reč o doprinosima radnika za izdržavanje aktuelnih penzionera po bizmarkovom principu međugeneracijske solidarnosti, drugi stub tiče se obavezne štednje zaposlenih, u svrhu sopstvenog zbrinjavanja. No, pri tom nije reč samo o štednji, nego o poveravanju novca bankama koje bi vremenom trebalo znatno da ga uvećaju. To pak znači da štediša – hteo ili ne – preuzima rizik, a banci kroz fiksne naknade i druge benefite svakako ostaje poveća zarada.

Od izbijanja globalne krize 2008. godine pokazalo se kako drugi stub ne funkcioniše baš zadovoljavajuće. Ali, u Hrvatskoj se ipak ne vodi skoro nikakva javna ili stručna rasprava o tome. Uz Rumuniju i Makedoniju, Hrvatska ostaje usamljena među drugim postsocijalističkim evropskim zemljama koje su drugi stub (projekt MMF i Svetske banke) uglavnom značajno redukovale ili ukinule, ako su ga uopšte ikada uvodile. Povrh svega, drugi stub je sa četiri milijarde kuna minusa godišnje među glavnim generatorima budžetskog deficita u Hrvatskoj.

Stvarna funkcija drugog stuba

Toliko se naime svake godine slije u penzione fondove. Reč je o četvrtini ukupnog izdvajanja za penzije u Hrvatskoj s kojim su se i pre reforme, pre desetak godina, jedva isplaćivale penzije. Ali zanimljivo je videti šta se dešava s novcem u drugom stubu: za više od dve trećine tog iznosa banke kupuju državne obveznice na koje će naravno država platiti kamate. S druge strane, u državnoj blagajni ostaje rupa od četiri milijarde kuna koju radi isplate penzija treba popuniti novim kreditima. Zato država od banaka svake godine pozajmljuje tu svotu i polako klizi u sve veći javni dug.

Navedene ocene stanja i efekata drugog stuba izneli smo i Silvanu Hrelji, predsedniku Hrvatske stranke penzionera, članice današnje vladajuće koalicije. On je nedavno javno rekao da penzioni sistem u postojećem obliku ne treba menjati u smeru redukovanja uplata ili ukidanja obavezne štednje. Hrelja se tako nije složio s nama, rekavši za DW kako drugi stub ima važnu funkciju stabilizacije finansijskog tržišta u Hrvatskoj. Dodao je da bi sama vlada morala da osmisli kvalitetne projekte kako bi bankovni penzioni fondovi postali institucionalni ulagači.

Naukom protiv obmana

Naš sagovornik odbacio je i tezu da su prinosi fondova koji „oplođuju“ štednju osiguranika niži od prihvatljivog. „Suprotno, prinosi su među najvišim u Evropi, dva do tri odsto iznad iznosa inflacije“, naveo je Hrelja, „dok fondovi u zaradi banaka učestvuju s oko jedan odsto profita godišnje, a sredstva iz kamata se prepisuju štednji građana.“ Ipak, pitali smo i finansijsku stručnjakinju Snježanu Andrijević koja je u svojim naučnim studijama najdetaljnije u Hrvatskoj analizira pretpostavke i učinke drugog stuba, kao i poslovanje najvećih banaka – onih koje drže fondove.

Njeni radovi bacaju novo svetlo na sistem, pa bi trebalo uzeti u obzir činjenice poput one da se garantovani minimum prinosa svake godine izračunava kao prosek fondova kroz prethodno trogodišnje razdoblje. Drugim rečima, bankama se uopšte ne bi isplatilo da postignu visoke rezultate, jer bi se tako obavezale na viši uspeh. Nadalje, ispostavilo se i da samo trgovanje milijardama kuna svežeg novca bankama osigurava lagodnu dodatnu likvidnost, kao i tržišnu poziciju s koje one u svojstvu kreditora – a o tome svedoči više afera – mogu koruptivno manipulisati tržištem deonica.

O(ne)mogućavanje javne rasprave

Za mišljenje smo upitali i Gojka Bežovana, profesora na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Požalio nam se kako u Hrvatskoj gotovo da nije moguće dobiti priliku za kritiku ovog pitanja, niti na javnoj radioteleviziji: „No menadžeri bankarskih penzionih fondova ulaze u taj prostor bar jednom sedmično, ali u korist privatnog interesa. Mene pak u inostranstvu, po naučnim konferencijama, strani eksperti redovno pitaju zašto nismo ukinuli drugi stub, kao što je to učinila većina zemalja u tranziciji. Kod nas navode samo Mađarsku i Orbana kao populistu, da bi kompromitovali takvu ideju“. Bežovan napominje da su to učinile i prosperitetnije tranzicione zemlje Poljska i Slovačka, a Slovenija i Češka ga nisu ni uvodile, kao ni Srbija.

„Pogubnost drugog stuba je među evropskim stručnjacima sasvim prihvaćen stav, no kod nas se i dalje ispunjavaju nalozi finansijske elite, poverenika inostranog krupnog kapitala. I čitav taj drugi stub zašao je u zonu koja je svet već bila dogurala do globalne krize. Oni ovde još uspešno isključuju retke pojedince koji nepristrasno analiziraju taj predmet, što znači da su nas kolonizovali. Uostalom, naša država u okviru tog modela s drugim stubom zapravo sebi pozajmljuje novac preko skupih posrednika, a oni – to su banke – ubiru profit, i to je suština stvari“, zaključuje Gojko Bežovan. On apeluje na pokretanje javne rasprave, jedine kvalitetne mere stvari.