Hrvatska: Navijači protiv uzurpacije klubova

Hrvatski klupski fudbal godinama životari na rubu egzistencije, što takmičarski, što finansijski. Izuzetak je zagrebački Dinamo koji suvereno vlada domaćom scenom, kao i tržištem igrača, uz kakve-takve iskorake na međunarodnoj sceni. Ali, još gore od toga stoje odnosi navijača i uprava, ili – uslovno rečeno – fudbalskog naroda i fudbalskih vlasti, jer potonji teško pristaju na demokratizaciju vođenja klubova.

Izuzetak u tome je splitski Hajduk, ali tek odnedavno. Navijačka organizacija se kampanjom „Naš Hajduk“ nametnula kao presudna u izboru većine članova Nadzornog odbora, čime utiče na upravu. Dinamovi navijači, pak, faktički bojkotuju klub zato što Zdravko Mamić, njegov predsednik – ne i vlasnik, jer su oba najveća hrvatska kluba u nekom od oblika pretežnog javnog vlasništva – Dinamom vlada apsolutistički.

Mamić u sukobu interesa

Jedan hrvatski portal istakao je da Hajduk ima navijače, a nema novca, dok je u Dinamu obrnuta situacija. Tačnije: Dinamo i dalje ima navijače, samo ne na tribinama. Bed Blu Bojsi, kao najaktivniji dinamovci, ali i ostali navijači, tako reaguju budući da na klub nemaju nikakav uticaj. Ujedno je Mamić u očitom sukobu interesa, znamo li da upravlja klubom trošeći (i) gradska budžetska sredstva, a sam zarađuje milione evra na preprodaji igrača kroz porodičnu agenciju.

„Navijačka inicijativa 'Zajedno za Dinamo' stoga nastoji da demokratizuje klub tako što bi njegovu skupštinu birali svi članovi kluba, tj. navijači koji to žele, a danas je bira uprava“, rekao nam je Josip, navijač Dinama koji je istakao da govori u svoje ime, a ne kao izabrani predstavnik. Ta inicijativa zatim podrazumeva određene izmene klupskog statuta u cilju boljeg i demokratskijeg upravljanja Dinamom.

„Uz taj proces oko kluba, primetna je demokratizacija samih navijača Dinama, BBB-ovaca i drugih. Više ne dominira obrazac traženja jakog vođe, iako neki još naginju tome, ali stvarnost funkcionisanja grupe pokazuje da je evoluirala. Videlo se to ranije po zvaničnom, formalnom bojkotu – jer ovo sad je pre nešto kao spontani štrajk – demokratski izglasanom, umesto voljom pojedinaca. A neke stare vođe BBB-a u međuvremenu više nisu uspele da se nametnu“, kaže Josip.

Torcida kao civilno društvo

Hajduk, u splitskom i dalmatinskom kontekstu predstavljajući jedno od ključnih masovnih identifikacionih uporišta, obeležen je sve intenzivnijim uplivom Torcide, njegove navijačke grupe. „BBB u Zagrebu predstavlja segment civilnog društva, dok Torcida u Splitu čini njegovo jezgro“, rekao je za DW novinar Slobodne Dalmacije, sociolog i publicista Damir Pilić, nekadašnji aktivni navijač Hajduka.

„Delom je tako zbog izuzetne brojnosti i organizovanosti Torcide, delom zbog relativno slabo razvijenog ostatka civilne scene. Ali, generalno, takve grupe u Hrvatskoj osnažene su činjenicom da same funkcionišu po demokratskim principima – predvodnici grupa biraju se na redovnim izborima, a važne odluke donose se većinom glasova predstavnika navijača – pa kao nevladina udruženja učestvuju i u političkom životu zemlje, kod pitanja u vezi sa vezanih za njihove klubove.“

Torcida je uspela i u nagovoru splitskih vlasti – protestom ispred gradske skupštine – da kreditom spase Hajduk od bankrota. Ishodište navijačke samosvesti, kod grupa pri većim klubovima, Pilić nalazi u iskustvu od pre dve i po decenije, kada su na tribinama masovno izražavani, među ostalim, pozivi na demokratizaciju Hrvatske. Pa, ako ta očekivanja i jesu na širem planu izneverena, u kolektivnoj memoriji čuva se otisak prvobitnog efekta neposrednog aktivizma.

Represija u Kranjčevićevoj ulici

Društveno najliberalniji navijači ovde, međutim, jesu oni Fudbalskog kluba Zagreb, Vajt Endžels. Njih je veoma malo, pa direktor kluba Dražen Medić lako nameće volju, čak i fizički napadajući navijače, a i igrače. Po ekscentričnosti ga upoređuju s Mamićem, iako se Dinamov gazda neće lako odvažiti da nasrne na BBB. Ali, Vajt Endžels doktrinarno zagovaraju miroljubivost, socijalna i druga ljudska prava, demokratiju.

Mada su u lošem položaju, navijači Zagreba ne odustaju od svoje inicijative „Vratićemo Zagreb“. Organizuju tribine, izražavaju se transparentima koje uprava nastoji da kontroliše pretresima na ulazu, a uništavaju im i najbezazlenije grafite i murale u prostoru stadiona u Kranjčevićevoj, da se anulira njihova prisutnost oko kluba. O tome smo porazgovarali s navijačem koji nam se predstavio kao Goran.

„Želeli smo da se učlanimo u klub kao udruženje građana, ali nam je rečeno da to mogu samo roditelji onih koji igraju u nekoj od starosnih kategorija Zagreba. Statut nam nije dat na uvid, pa ne znamo što o tome tamo piše. Ali, jasno je da nas direktor ne podnosi, kao ni samu ideju o učešću navijača u životu kluba. Čak nas i neki prvotimci nakon utakmica pozdravljaju s oprezom, a teško da je to slučajno, igrači ne razmišljaju tako o navijačima“, svedoči nam Goran.

Klupski fudbalski navijači u Hrvatskoj imaju jedan zajednički cilj, povrh neretko burnog suparništva koje ih razdvaja. Žele da oslobode klubove od uzurpacije onih kojima je osnovni motiv privatna materijalna korist. Nemaju širu političku potporu, ali su zavidno istrajni, dok se u medijima najčešće označavaju kao huligani i rasisti. A bez sumnje, i mane navijača bi u praksi oslabile kad bi ih politička vlast uvažila i omogućila im zasluženu poziciju pri klubovima.

Autor: Igor Lasić, Zagreb
Odg. urednik: Nemanja Rujević