Humanitarna viza – sporni put u EU

Većini izbeglice koje se nalaze na Bliskom istoku ili u severnoj Africi, ne preostaje ništa drugo nego da u svom pokušaju da se domognu Evrope rizikuju i krenu na opasni put preko Sredozemlja. Kopneni putevi su, zbog rata ili zatvorenih granica, teško pristupačni. Pritom, samo nekolicina ljudi zna da postoji teoretska mogućnost legalnog ulaska u EU, što je od 13. jula 2009. godine navedeno i u u Viznom kodeksu Evropske unije.

Molbu za tzv. „humanitarnu vizu“ može da podnese svako i to u ambasadi odnosno konzularnom predstavništvu zemlje-članice Evropske unije. Onaj ko podnese molbu za takvu vizu, automatski dolazi pod okrilje osnovnih evropskih prava i može da zatraži azil. Advokati poput Štefana Keslera iz berlinske humanitarne organizacije „Jezuitski servis za izbeglice“ i pravna savetnica poslanika Zelenih u Evropskom parlamentu Barbare Lohbiler ukazuju na probleme vezane za „humanitarne vize“. One, naime, važe samo 90 dana, a pritom ne postoji nekakva opšta definicija „humanitarnih razloga“ na osnovu kojih se viza izdaje. U praksi je zemljama-članicama EU prepušteno da odlučuju u kojim posebnim slučajevima mogu da izdaju takvu „humanitarnu vizu“.

Izvorna namera bila je da se za tu vrstu vize postave vrlo strogi kriterijumi. To znači da podnosilac zahteva za vizu mora da dokaže da će, ukoliko mu se viza ne odobri, biti izložen direktnoj pretnji po život. Onaj ko beži iz ekonomskih razloga, u potrazi za boljim životom u EU, nema pravo na vizu iz humanitarnih razloga, ističu pravni stručnjaci. Ona se uvek dodeljuje u pojedinačnim, izuzetnim slučajevima.

Slučaj pred Evropskim sudom za ljudska prava

Jedan sirijski bračni par sa troje male dece tako je u oktobru 2016. u ambasadi Belgije u Bejrutu (Liban), podneo molbu za humanitarnu vizu. Porodica je kao razlog navela progon na verskoj osnovi – s obzirom na to da se radi o hrišćanima, odnosno sirijskim pravoslavcima. Jedan član porodice već je bio otet, tukli su ga i mučili. Pored toga, granica između Sirije i Libana je zatvorena, tako da porodica nije imala mogućnost da se u nekoj drugoj pograničnoj zemlji registruje i dobije izbeglički status.

Služba za strance u Belgiji odbila je zahtev za vizu, jer je sirijska porodica imala nameru da duže ostane u Belgiji. Sirijska porodica je potom nazvala belgijski Savet za sporove sa strancima i podnela molbu za izuzećem od te odluke. Potom se država Belgija obratila Sudu Evropske unije da reši pravne dileme u pogledu slučaja. Iako se radi o hitnom postupku, proći će još najmanje četiri sedmice dok se ne donese presuda. Četrnaest zemalja-članica EU poslalo je svoje pravno viđenje slučaja Sudu Evropske unije, koje bi on trebalo da razmotri prilikom donošenja presude.

Preporuka državnog tužioca

Ali i pre presude, visoko cenjeni, uticajni i nezavisni generalni tužilac Suda Evropske unije Paolo Mengoci, u svojim zaključcima zvanično je saopštio kakvo pravno mišljenje on zastupa. Prema njegovom mišljenju, Belgija kao zemlja-članica EU i njene institucije, dužne su da izdaju humanitarnu vizu, ako postoji opasnost po život za podnosioca zahteva. Član 4. Evropske povelje o osnovnim pravima, zabranjuje „mučenje i nečovečno ili ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje“. Mengoci se zalaže za pružanje utočišta izbeglicama iz naročito opasnih zemalja poput Sirije, upravo tako što bi se dodeljivale humanitarne vize, koje pružaju legalnu mogućnost korišćenja evropskog sistema za dodelu azila. Međutim, preporuke tog nezavisnog državnog tužioca nisu obavezujuće.

Očekivana sudska presuda mogla bi da oživi veliki deo onoga što je do sada bezuspešno pokušavalo da se uradi oko dobijanja azila – tako se barem nadaju organizacije za ljudska prava poput Hjuman rajts voča (Human Rights Watch). Pre dve godine raspravljalo se o planovima EU za afričke Centre za azilante. U njima ne bi trebalo da se odlučuje samo o vizama, već i o pravu na azil. Oni za koje bi se ustanovilo da bi trebalo da dobiju zaštitu kao izbeglice, legalno bi mogli da doputuju u Evropu. Uprava Saveznog ureda za migracije i izbeglice (BAMF), koji je u Nemačkoj zadužen za takve slučajeve, rekla je da može da zamisli da na neko vreme u takve centre pošalje i svoje osoblje. Ideja, međutim, nije uspela jer države-članice EU nisu mogle da se slože oko toga.

Kaj Hajlbroner iz nemačkog Centra za istraživanje međunarodnog i evropskog prava koje se odnosi na strance i azil, sumnja da će pozitivan stav nezavisnog državnog tužioca da dele i sudije. Hajlbroner to obrazlaže ovako: „Postoji realna opasnost da sistem za izdavanje viza postane nefunkcionalan, jer ambasade nisu u mogućnosti da provere tvrdnje o opasnosti po život koja preti podnosiocima zahteva.“ Kada bi za azil bilo dovoljno samo uverljivo opisati progon, onda bi verovatno sve izbeglice iz Sirije, Avganistana, Iraka ili severnoafričkih zemalja imale pravo da dobiju humanitarnu vizu. Hajlbroner smatra da je to nije realno i zato očekuje da će presuda u slučaju sirijske porodice biti – negativna.