I minska polja ulaze u Evropsku uniju

Prema zvaničnim podacima, čak 12 od 21 hrvatske županije zagađeno je minama. To je posledica poslednjeg rata koji je iza sebe ostavio čak 90.000 mina, rasutih pretežno bez ucrtanih planova, na područjima intenzivnih borbi tokom devedesetih godina. Tako 96 gradova i opština direktno osećaju posledice rata koje i danas koče njihov razvoj. Od 1998. godine do danas od tih mina je stradalo više od 500 ljudi.

Mnogo toga nejasno

Iako će mnogi reći da je postupak razminiranja suviše spor, iz prošle, 2012. godine osnovane vladine Kancelarije za razminiranje, poručuju da Hrvatska ima svetske rezultate te da su znanje i tehnologija na tom području globalno traženi. No situacija je daleko od idealne, počevši od neusuglašenih podataka o samim površinama.

Kako je za Dojče vele objasnila direktorka Kancelarije Dijana Pleština, procene i metode izračunavanja su se menjale od vremena kada se tvrdilo da je u Hrvatskoj minski sumnjivo čak 14.500 kvadratnih kilometara. „Mislim da je realno stanje na početku bilo oko 2.500 kvadratnih kilometara, a Hrvatska je od tada u razminiranje uložila više od 3,8 milijardi kuna“, priča naša sugovornica. Za dovršetak posla treba osigurati još četiri milijarde (više od 500 miliona evra).

Pri tome je Hrvatska izuzetak u svetu jer najveći deo sredstava za razminiranje, oko 60 odsto, dolazi iz budžeta. „Svojevremeno su se koristili i veoma jeftini krediti Svetske banke, dolazio je i američki novac u obliku donacija. U razminiranja su ulagala i javna preduzeća, tako da iz Hrvatske dolazi 87 odsto tog novca“. Uz to, pribavljen je i deo novca iz pretpristupnih fondova Evropske unije, a na redu je i korišćenje strukturnih fondova.

Previše ovlašćenja

Kancelarija za razminiranje je, osim što upozorava na mine kako lokalno, tako i globalno, ona prati i rad Hrvatskog centra za razminiranje (HCR), državne ustanove koja se bavi nizom delatnosti. Zadatak Centra seže od prvog detektiranja minski sumnjivog područja, preko raspisivanja konkursa i biranja firmi koje će obaviti razminiranje, do konačnog izdavanja certifikata koji garantuje da je teren očišćen od mina.

I sama direktorka Pleština, u delu poslova koje obavlja HCR vidi nekoliko nelogičnosti od kojih je najveća ona da se radi o ustanovi koja radi sve i sama sebe pri tome nadzire. „Samo nadgledanje razminiranja, označavanje i vođenje konkursa, ogroman je posao i sasvim je logično da to HCR radi“, objašnjava.

Ipak, HCR je i osnivač preduzeća „Mungos razminiranje“ koja, žale se privatne firme, ima povlašćeni položaj pri dobijanju poslova razminiranja. „Bila sam protiv toga da 'Mungos' ulazi u sastav HCR u čijem sam Savetu tada bila. Videla sam problem u tome da imamo 80 ljudi koji rade na budžetu, a van toga postoji tržišni sistem i firme koje se bore za opstanak“, komentariše tu situaciju Pleština.

Jedini izbor – biti opasno jeftin

Tržišna utakmica, očekivano, ruši cenu razminiranja i uslove rada za same pirotehničare tako da, saznajemo, razminiranje kvadratnog metra u Hrvatskoj, prema podacima Kancelarije, košta od 3,5 pa sve do devet kuna. „Još pre deset godina tražila sam da se utvrdi donji prag cene razminiranja“, objašnjava direktorka. Niske cene, kaže, osim što štete pirotehničarima, postaju i alat za eliminaciju konkurencije na tržištu. „Kao i u trgovini. Ideš ispod cene, konkurencija propadne, a na kraju ti kontrolišeš tržište. Bilo je tu dosta prljavih igara nekih poslodavaca.“

Pirotehničari Stjepan Tadić i Tomislav Ledić rade u privatnim firmama za razminiranje. Ujedno su i sindikalno aktivni. Obojica su glavni sindikalni poverenici – prvi Sindikata humanitarnog razminiranja, a drugi Novog sindikata.

Objašnjavaju, u ovom trenutku postoji 640 ovlašćenja za pirotehničare. „Naše radno vreme je pet sati dnevno. To je isključivo terenski rad. Radimo uglavnom uz linije razgraničenja na kojima se ratovalo“, priča Tadić. Reč je o poslu koji se obavlja tamo gde tvrtka dobije posao pa njeni radnici ne ostaju na istom terenu duže od mesec dana. Nakon obavljenog posla odlaze na drugu lokaciju, možda na drugom kraju Hrvatske. „To je lepši deo našeg posla. No svaki naš odlazak od kuće može da bude poslednji oproštaj sa porodicom. Naš posao ne trpi greške.“

Najveća želja im je redovna plata

Prema prošlogodišnjim statistikama, kaže Ledić, većina pirotehničara prima platu između 5,5 i 6,5 hiljada kuna. „Neka svako proceni da li je to dovoljno za takav posao“, dodaje. Pri tom su pirotehničari većinom bivši branitelji, koji su se nakon rata pronašli u tom poslu. „Većina nas je imala uslove za penziju, ali mi želimo da radimo i ponosimo se time.“

Pirotehničari tvrde da nikada nije bilo gore; ne znaju da li će imati posla i biti plaćeni za obavljeni rad. „Uzrok takvog stanja je sistem dobijanja posla. Da bi firma dobila posao, mora da ponudi cenu nižu od one koja bi osigurala pravilno poslovanje i bezbednost pirotehničara. Mogu da biraju – da budu bez posla ili da idu ispod bezbedne cene“, kaže Ledić i dodaje da obim posla koji se stavlja na konkurse nije dovoljan da svi rade punim kapacitetima.

S takvim cenama poslodavci svesno ulaze u kredite kako bi isplatili plate, ali ni to ne može da potrajati. „Trenutno više od polovina preduzeća nema redovna primanja. Čak bi na prste jedne ruke mogle da se nabroje one koje su redovne u davanjima i koje poštuju datum isplate plata i terenskog dodatka“. Uz to, nemaju kolektivni ugovor koji bi ih štitio. Pirotehničari nadu vide u novom Zakonu o razminiranju u čijoj bi izradi trebalo da učestvuju i sindikati, ali i u novom direktoru HCR, uz čiju bi pomoć mogli da generalno reše probleme s kojima se suočavaju.

„Kašnjenje plata direktno utiče na obavljanje našeg posla. Kada vam primanja kasne nekoliko meseci, negde u podsvesti se pitate, da li će vam porodica imati šta da jede i da li ćete moći da platite račune. A mi moramo da budemo koncentrisani isključivo na ono što radimo“, kaže Tadić. Koliko je odgovoran taj posao govori i podatak da svaki pirotehničar za teren koji je očistio od mina, kazneno odgovara deset godina.

Ubiranje novca preko leđa pirotehničara

Situaciju dobro opisuje podatak da se danas razminiranjem bavi 36 firmi. Od 1996. su kroz Hrvatsku prošla 52 preduzeća koja su se ugasila nakon nekoliko meseci ili godina. Ledić smatra da je 90 odsto njih došlo samo da na brzinu „uzme novac“, pri čemu su zakinuli pirotehničare za bar tri plate, a državu za porez. „Imamo slučaj da je ista osoba otvorila već treću firmu sa istim ljudima, ostavljajući dugove u prethodne dve. I još uvek radi i posluje“.

Iako ne postoje tačni podaci, procenjuje se da je na minskim poljima živote ostavilo oko 60 pirotehničara, dok se broj ranjavanja popeo na 204, pri čemu su mnogi ostali invalidi, neki u potpunosti, priča Tadić. Sindikalci su zadovoljni činjenicom da u takvim situacijama država pokazuje brigu; pirotehničar koji stradao na poslu ima sva prava kao da je stradao u ratu, ima status ratnog vojnog invalida i osiguranu penziju. Ako se dogodi najgore, njegova porodica stiče sva prava kao da je poginuo u ratu. Država je pirotehničarima osigurala i beneficirani radni staž, što znači da im se na godinu staža dodaje još pola godine.

No šta kada Hrvatska bude očišćena od mina? Šta će se dogoditi sa pirotehničarima? Oni mlađi moraće da budu prekvalifikovani i da pronađu posao. Velik deo starijih već sada, s obzirom da su branitelji, ima uslove za penziju. „Nećemo više biti u stanju da radimo. Nakon 10 godina vojske i 15 godina razminiranja, nećemo baš biti za neki posao“, zaključuju naši sagovornici i dodaju da će stvari ipak morati da se promene, ako Hrvatska zaista želi da do 2019. godine bude zemlja bez mina.

Autor: Siniša Bogdanić, Zagreb
Odgovorni urednik: Ivan Đerković