Identitet pluta kao sklonište u Kopenhagenu

Pod sirenama je počeo razgovor sa Vladimirom Tomićem koji je trenutno na filmskom festivalu u Berlinu. Dok razgovaramo telefonom čuju se sirene hitne pomoći na ulicama glavnog grada Nemačke kojima šeta Vladimir Tomić, danski reditelj poreklom iz Sarajeva. Vladimir je pod nekim drugim sirenama 1992. napustio taj grad. Otišao je u Kopenhagen sa majkom i starijim bratom. Tamo su smešteni u plutajućem „Flotelu Evropa“. Reč je o brodu, preuređenom za prijem 1.000 izbeglica iz Bosne i Hercegovine jer su svi drugi kapaciteti u zemlji bili popunjeni. Ogroman brod u srcu Kopenhagena. Njegova porodica podnela je zahtev za azil i u Danskoj je trebalo da otpočne novi život.

Ali, u „Flotelu Evropa“, kako se zvalo to plutajuće sklonište koje je bilo početak novog života, boravak se otegao na dve godine. No, Vladimiriu se to dopalo. „U jednu ruku voleo sam 'Flotel Evropa' jer je bilo puno dece i puno lepih stvari se tamo dešavalo ali u isto vreme se događalo i mnogo ružnih stvari. To je bio neki love-hate relashionship“, govori uz smešak dvadesetak godine kasnije. „Kad gledam na 'Flotel Evropu' imam ambivalentan osećaj. Mislim da je to bio neki vakuum u vremenu, to mesto i to vreme; zato što smo bili stavljeni na neku plutajuću platformu i nismo imali velika prava i samo smo tu čekali da se nešto desi.“

Danas bi se za Vladimira moglo reći da je imao sreće, a on sam ovako kaže: „Čovek ponekad nađe sreću u nesreći.“ No, dodaje da je zaista imao sreću jer je pronašao put da ispriča nešto što je želeo i čemu je stremio. „Imao sam sreće, ali sam se i trudio.“

Oslobađanje izbeglica iz uloge žrtve

Na Berlinalu je upravo sa filmom koji nosi naziv „Flotel Evropa“. Kaže da u filmu nije hteo da pokaže samo jednoličnu izbegličku priču gde je sve jedna velika katastrofa, sve jako tužno... „Život se zapravo sastoji od različitih situacija i trudio sam se da napravim film koji je realan.“

Vladimir Tomić od bezbroj VHS kaseta pravi izuzetno umetničko delo – reč je kritike – takozvani Found-Footage-Film – kojem nije bio cilj samo da dokumentuje stradanje izbeglica već da arhivskim snimcima, s ironičnom distancom ispriča priču o odrastanju, po mogućstvu što više autobiografski. „Drago mi je da je to tako“, kaže Vladimir. „To znači da puštam neke stvari da odlaze koje su mi nekada padale jako teško. Taj osećaj nacionalne netrpeljivosti tamo na brodu, i druge neke stvari... Tako da mislim da je dobro da u ovom filmu imam tragikomični pristup. Zato što to takođe pokazuje da je život takav kakav jeste – u trenutku dok se dešavaju neke grozne, istovremeno se dešavaju i neke smešne stvari. Život je upravo kombinacija svega toga, kao Jin i Jang.“

Vladmir Tomić po rečima kritičara u filmu 'Flotel Evropa' oslobađa izbeglice osećaja žrtve. „Mislim i sam da je tako. Upravo tako kao što sam i rekao oslobađam i sebe, ali i izbeglice uopšte imidža žrtve. Ali, trudim se da zadržim respekt prema ljudima i tim teškim situacijama koje su proživljavali, koje sam proživljavao i sam. I mislim da dajem iskrenije lice izbeglištva nego što je opšta slika koja se plasira u medijima.“

Osećaj potištenosti u tranziciji

U mnogim svojim radovima se na neki način bavi upravo posttraumatskim sindromom. Kaže pak da ne bi da se klasifikuje kao neko ko se bavi samo tim sindromom. „Ali, neke stvari su povezane – gubljenje identiteta i osećaj odstranjenosti od nečega što mi je bilo poznato.“

Dok pričamo opet se čuju sirene. Vladimir šeta Berlinom jer, kaže, bolje misli kada hoda. Šalim se i kažem: pa ne hoda samo Baltazar uvek tamo-amo pre nego što dođe do čudesnih otkrića. Smemo se. Ali, se onda ipak vraćamo u 1992. kada su se u Sarajevu čule sirene i pitam kakav je bio dan odlaska. „Žalostan. Izbeglištvo. Bežanje iz Bosne i Hercegovine. Sve je bilo jako tužno“, kaže mirno i staloženo što zvuči kao da je to u svakom slučaju prerađeno i stoji u sećanju tamo gde mu je i mesto. „A kada sam došao u Dansku bila je zima, osetio sam se potišteno... Isti osećaj me je zapravo pratio u toj tranziciji – bežanja iz BiH, integracije u dansko društvo.“

My lost generation

Vladimir Tomić je završio Školu za film i dramu u Kopenhagenu, studirao na Odseku lepih umetnosti i medija na Danskoj kraljevskoj akademiji, te u Beču, takođe na Akademiji lijepih umetnosti. Iza njega stoje filmovi, festivali i nagrade. Gostovao je sa svojim ostvarenjima u Londonu, Barseloni, Kopenhagenu, ali i u Zagrebu, Beogradu... U rodnom Sarajevu učestvuje na festivalu „Pravo ljudski“ ali i na Sarajevo Film Festivalu sa filmom „My lost generation“.

I sam pripada, kaže „izgubljenoj generaciji“, ali napominje da se ne radi samo o njegovoj već da je zapravo izgubljeno više generacija kada je reč o Bosni i Hercegovini i ratu kroz koji ta zemlja prošla devedesetih. Kada govori o izgubljenoj generaciji, takođe misli i na identitet – rasparčan kao što je rasparčana i bivša Jugoslavija. „Mislim da je to imalo veliki uticaj na mene i moju generaciju. To je neka vrsta traume. Imali smo temelje i neku vrstu identiteta koji se onda raspao. Međutim, ja nisam hteo da se složim sa tim ili da nađem neko svoje nacionalno opredeljenje, neki novi identitet.“

Vladimir kaže da i jeste i nije vezan za prostore bivše Jugoslavije. „Jer, ja sam i Danac, ali na identitet danas gledam kao na nešto promenljivo. Zbog okolnosti, vremena i raznih drugih uticaja. Menjamo identitet jer se prilagođavamo drugim mestima i stvarima“, kaže dok završavamo razgovor. On odlazi ponovo na Berlinale, a sirene se više ne čuju...