Indijanci osvajaju Nemačku

Hladan vetar provejava šumom koja okružuje indijanske šatore na reci. Ljudi sede oko logorske vatre, kuvaju u posuđu od livenog gvožđa, pevaju narodne pesme uz pratnju bubnjeva, rezbare i prave koplja i strele. Ukoliko ih pitate za vreme, pokazuju vam u pravcu neba. Sve to se ne događa kod nekog indijanskog plemena u Kanadi ili Sjedinjenim Američkim Državama, već u mestu Kaltenbrojh, u blizini Bergiš Gladbaha, u severozapadnoj Nemačkoj. Tu logoruju nemački „Indijanci“. To im je hobi. Oko 30 ljudi, bez obzira na niske temperature, ovde želi nekoliko dana da živi život domorodačkog stanovništva. Bez tehničkih uređaja, bez satova i mobilnih telefona.

U skladu sa prirodom

Hobi-Indijanci nekoliko dana potpuno „zarone“ u prirodu. Pojam „Indijanac“ nije sasvim precizan. Oko šatora se kreću pripadnici plemena Irokeza i Absarokija, danas poznatijih pod imenom Vrane. Irokezi su živeli u šumama na severoistoku Amerike, dok su Vrane, prerijski Indijanci sa severozapada zemlje. U Bergiš Gladbahu oni žive zajedno.

Fascinacija indijanskom kulturom

Formiranje logora inicirao je Alojz Šilter, koji sebe opisuje kao trapera. To su bili lovci na krzna i prijatelji Indijanaca. Još kao dečak, Šilter se rado igrao Indijanaca, a tom hobiju ostao je do danas veran. Objašnjava i zašto: „Jednostavno zato što uživam u tome i što povezanost sa prirodom i druženje sa divnim ljudima koji imaju isti hobi mom životu daje određeni smisao. Rado vozim kanu po rekama sa prijateljima i imam jedan indijanski. To mi pričinjava veliko zadovoljstvo, to je mnogo lepše nego voziti automobil ili nešto drugo.“

„Indijanski“ hobi je u Nemačkoj popularan. U šumskim predelima aktivno je više udruženja koja neguju tradiciju i običaje Indijanaca. Svake godine hiljade ljudi posećuje „Igre Karl Maja“, tokom kojih se pod vedrim nebom insceniraju dela čuvenog autora, poput Trilogije o Vinetuu.

Demokratija Irokeza

Peter Brik, najstariji član Šilterovog plemena obučen je u tradicionalnu odeću Irokeza. Fascinira ga njihova kultura i kaže da od njihovog političkog i društvenog uređenja može mnogo toga da se nauči. „Tu je mnogo zanatskog umeća, ali pre svega demokratija od koje može mnogo toga da se nauči, bez obzira što je mnogo toga već preuzeto. Žene su imale važnu ulogu, one su se takođe pitale ko će biti u plemenskom veću i ko će donositi odluke o životu naroda. I kad izbor nije odgovarao, žene su vršile smenu.“

Brik kaže da je to Veće bilo podređeno onome što bi se danas nazvao „gornji dom parlamenta“. Sve su zaključke izglasavali članovi Veća i odluke si morale da se donose jednoglasno.

Indijanci u Nemačkoj

Na sliku o Indijancima u Nemačkoj najviše je uticala trilogija o Vinetuu, ali Nemci nisu počeli da se interesuju za američke domorodce samo preko literature. Neki pripadnici indijanskih plemena i sami su putovali po Nemačkoj i širili svoju kulturu. Krajem 19. veka nemačkoj publici su se na nekoj vrsti sajmova predstavljali „pravi“ Indijanci, npr. iz plemena Lakota.

Jedan od najpoznatijih pripadnika tog plemena sahranjen je u Drezdenu – poglavica Edvard Tu Tu. On je popularnost stekao nastupima u cirkusu „Sarasani“. Nastupao je u zabavnim programima na temu „Divlji Zapad“ i za života je zahtevao da bude sahranjen u Nemačkoj.

Autori: Ananda Grade / Boris Rabrenović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković