Integracija bez ikakvog "grča i problema“

Oko 74 odsto takvih osoba starije je od 55 godina. S obzirom da je reč o velikom procentu, pokušali smo da saznamo, koliko se u Nemačkoj izlazi u susret licima sa posebnim potrebama ili invaliditetom?

U Nemačkoj se o deci koja su psihički ili fizički ometena u razvoju poklanja velika pažnja, i mnogo se čini kako takva deca ne bi rasla sa osećanjem da su izopštena. Zbog toga postoje takozvana integrativna obdaništa, u kojima su deca sa posebnim potrebama ili invaliditetom u potpuno jednakoj situaciji, kao i sva ostala deca. Tako je i sa integrativnim školama ili odeljenjima integrativnih škola. To, međutim, ne znači da se u školama specijalizovanim za đake sa psihičkim ili fizičkim smetnjama ne radi dobro; naprotiv, u njima je najčešće zagarantovan vrhunski pedagoški rad. Takva je, na primer, škola „Rurtal“ u gradiću Hajnsbergu.

U ovoj školi svaki učenik stiče osnovno muzičko obrazovanje, što se ne može reći za većinu drugih konvencionalnih osnovnih škola. Direktor ove škole, Bernd Šleberger, poručuje: „Morate znati da su naša deca i mladi potpuno neizveštačeni: takva deca najčešće nemaju sputanost kakvu često ispoljavamo mi, takozvani normalni ljudi, i zbog toga mi ovde vrlo otvoreno međusobno komuniciramo. Imamo mnogo zajedničkih akcija i doživljaja, tu su zajedničke probe i nastupi, sve bez ikakvog grča ili problema“.

Prvi dolaze, a poslednji odlaze sa posla

Osobama sa teškoćama u kretanju, i pored napredne politike u pogledu ljudskih hendikepa, u Nemačkoj nije lako na ulicama i u javnim prostorima. Autobusi gradskog saobraćaja uglavnom imaju rampe za invalidska kolica, stanice metroa liftove, aerodromi su takođe prilagođeni. No, takozvana društvena integrativna rešenja su još uvek bolje razvijena od tehničkih. To pokazuje i primer agencije AfB, čiji naziv glasi: „Rad za osobe za posebnim potrebama i/ili invaliditetom“. U prostorima same agencije, na primer, mnogo takvih osoba radi u IT-branši. Direktor agencije, Tomas Krig, kaže: “Ovde imamo 55 zaposlenih, od toga 36 osoba sa težim oblikom hendikepa, oni rade sa neviđenim elanom: ujutro su prvi na poslu, uveče poslednji, koji odlaze kući”.

Godine 2007. Nemačka je potpisala Konvenciju Ujedinjenih nacija o zaštiti prava ljudi sa posebnim potrebama i invaliditetom. Posle toga je došlo do izmene u takozvanom pravu na lični budžet: takvi ljudi, umesto konkretne pomoći eksterne firme ili institucije, imaju pravo na novac ili bonove sa kojima mogu da finansiraju sopstveni paket olakšica. Prema važećem zakonu, sve firme sa više od 16 zaposlenih obavezne su da na najmanje 6 odsto radnih mesta zaposle lica sa posebnim potrebama ili invaliditetom.

Autor: Saša Bojić
Odg. urednik: Jakov Leon