Iran i Izrael: Prilično dobri neprijatelji

Može li se verovati Iranu? Kada bi se to pitanje postavilo izraelskom predsedniku Šimonu Perezu, on bi sigurno odgovorio sa „Ne“. „Iran je centar terora u našem vremenu“, upozorio je Perez još u januaru, u govoru na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu. Izraelski predsednik ubeđen je da Iran i dalje snabdeva oružjem šiitsku Hezbolah-miliciju u Libanu, i veruje i dalje da Iran teži da se domogne atomskog oružja iako je iranski predsednik Rohani to nedavno ponovo opovrgao. Tako se u Jerusalimu godinama, manje ili više otvoreno, špekuliše o mogućem preventivnom vojnom napadu na iranska nuklearna postrojenja.

Posebno glasne bile su špekulacije kada je predsednik Irana bio Mahmud Ahmadinedžad. On je neprekidno nastupao protiv Izraela, izražavao sumnje prema holokaustu i osuđivao izraelsku okupaciju palestinskih područja. Ahmadinedžadov naslednik Rohani sada pak šalje umerene poruke. Doduše, ni Rohani ne priznaje Izraelu pravo na postojanje, ali se ipak distancirao od antiizraelskih izjava svog prethodnika. U sve to, odnos između te dve zemlje obeležen je dubokim nepoverenjem. Ali to nije uvek bilo tako.

Zajednički interesi

Samo dan nakon što je 14. maja 1948. godine proglašena država Izrael, ona se već nalazila u ratu sa susednim arapskim državama. Izraelci su uspeli da odbiju arapski napad. Palestinski rat jasno je pokazao osnivaču Izraela Davidu Ben Gurionu u kakvom neprijateljskom okruženju njegova zemlja mora da opstane. S obzirom na to, Gurion je razvio doktrinu po kojoj Izrael mora da sklapa savez sa nearapskim zemljama u regionu. kao što su Turska ili libanski hrišćani. Ali i Iran.

I u Teheranu se početkom 50-ih godina sa sumnjom pratio rastući arapski nacionalizam, tim pre jer se Iran od 1953. godine razvio u diktaturu na koju su veoma uticale SAD. Za Teheran se formirao upravo od strane Vašingtona podržavani Izrael i to kao dobrodošla politička protivteža. „Između te dve države je zato vladao odličan odnos“, kaže Hener Firtig iz Instituta GIGA iz Hamburga. Izrael je tako obrazovao iranske eksperte za poljoprivredu, isporučivao tehnički nou-hau i pomagao pri formiranju i treniranju persijskih snaga bezbednosti. Iranski šah je za to plaćao naftom, i to naftom koja je Izraelu bila neophodna jer je ta država želela da se želio ekonomski razvije: „Krajem 70-ih godina, Iran je pokrivao 80 odsto izraelskih potreba za naftom“, kaže Firtig. „Tako je dakle stvorena suštinska veza između te dve zemlje“, dodaje Firtig.

Tajni dogovor iz 80-ih

Islamska revolucija u Iranu početkom 1979. Godine, tu saradnju je okončala. Ajatolah Homeini oštro je kritikovao Izrael zbog okupacije palestinskih teritorija. Jedva da je i došao na vlast, a već je poništio sve ugovore sa Izraelom. Kada se Izrael 1982. godine umešao u libanski građanski rat i umarširao na jug zemlje, i Homeini je poslao iransku Revolucionarnu gardu u Bejrut kako bi podržao tamošnju šiitsku miliciju. Zato, do danas, tada osnovana Hezbolah-milicija važi za produženu ruku Teherana u Libanu.

Ipak, dok su tenzije između Irana i Izraela bile sve otvorenije, oživljavala je i tajna saradnja dveju država. Okidač je bio iransko-irački rat u septembru 1980. godine. Još uvek pod utiskom revolucije u Teheranu, skoro kompletan zapadni svet podržavao je Irak koji su izuzetno dobro naoružale SAD. Nasuprot tome, Izrael je u režimu Sadama Huseina video pretnju – i stavio se na stranu Homeinija. Prema istraživanju Instituta za nacionalnu bezbednost u Tel Avivu, Izrael je samo u prve tri godine rata isporučio Iranu oružje u vrednosti od 500 miliona dolara. „U ratu sa Irakom, stvari za Iran nisu dobro stajale“, kaže ekspert za Bliski istok Hener Firtig. On navodi da su ranih osamdesetih godina zalihe municije i oružja u Iranu bile skoro pri kraju. „Zato se očajnički tražio isporučilac koji bi bio spreman da dostavi oružje napravljeno po američkoj tehnologiji“, kaže Firtig. Izraelska ponuda je dobro došla Iranu, koji je u tom ratu bio inferioran.

Ali ajatolah Homeini se revanširao na drugi način: Početkom 80-ih, pojavile su se glasine da Irak pokušava da proizvede atomsku bombu. Za obe države, i za Teheran i za Jerusalim, to je bila pretnja koja se nije mogla prihvatiti. Iranska tajna služba prosledila je izraelskim vazduhoplovnim snagama važne informacije zahvaljujući kojima je 1981. godine bio bombardovan irački nuklearni reaktor Osirak zahvaljujući čemu je, kako se pretpostavlja, irački atomski program unazađen.

Obe strane su pokušavale da tu prikrivenu saradnju održe u tajnosti. „Ni Iranci, a ni Izraelci nisu imali interesa da to dospe u javnost“, kaže Firtig. Ipak u novembru 1986. Godine, SAD je potresla tzv. afera „Iran-Kontra“. Tako je izašlo na videlo da je Vašington Teheranu godinama prodavao tenkove i protivvazdušne rakete kako bi na taj način finansirao desnoorijentisane pobunjenike u Nikaragvi. Takođe je otkriveno da je taj dogovor o naoružanju najvećim delom bio postignu zahvaljujući Izraelu.

Konačni raskid

S obzirom na ta otkrića i na kraj iračko-iranskog rata 1988. Godine, došlo je i do konačnog prekida odnosa između Izraela i Irana. Naime, zajednički neprijatelj Irak bio je poljuljan, a tri godine kasnije, Irak je operacijom „Pustinjska oluja“ prakatično u potpunosti oslabljen. Sa iranske strane više nije bilo razloga za održavanje saradnje sa Izraelom. Osim toga, i palestinsko pitanje je sve više dolazilo u spoljnopolitički fokus Teherana. „Reč je o konstanti iranske politike – da se palestinsko pitanje izdigne iz arapskog u islamski kontekst“, kaže Hener Firtig: „Ukoliko se to pretvori u pitanje svih muslimana, a ne samo Arapa, onda Iran računa da će imati određenu vodeću ulogu. I to ne želi da ispusti.“

Iransko-američki ekspert za Bliski istok Trita Parsi ide još jedna korak dalje. On je još 2007. godine ustanovio da rivalitet između tih dveju država zapravo nije ništa neuobičajeno: „Ali problem sa Izraelom i Iranom je to da je taj rivalitet u međuvremenu dobio egzistencijalnu dimenziju: Iran prognozira uništenje jevrejske države, Izrael oduzima pravo Iranu na posedovanje atomskog oružja i aktivno učestvuje u promeni režima u Teheranu. S obzirom na te preduslove, kako kaže Firtig, u dogledno vreme ne treba računati sa poboljšanjem odnosa između Izraela i Irana.

Autori: Tomas Latšan / Zorica Ilić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković