Ispovest bivšeg neonaciste

„Saša“ ne želi da oda svoje pravo ime. Čak i 20 godina nakon napuštanja neonacističke scene, oseća se ugroženim. Na „Dan prevencije protiv desnog ekstremizma“ on učenicima desetog razreda jedne srednje škole priča šta je sve radio kada je bio njihovog uzrasta, odnosno kada je imao 15-16 godina: „Ceo dan sam provodio razmišljajući kako da drugim ljudima od života napravim pakao. Svaki put, kada bih počinio nasilničko delo, nad svakom novom žrtvom osećao sam se bolje, uzvišenije“.

Serija ubistava nad migrantima u Nemačkoj ga je prenerazila, ali ga potencijal i spremnost na nasilje nisu iznenadili. On je opisao kako su nekada upravo nasilništvo i prezir prema ljudima dominirali njegovim životom: „Tukao sam manju decu, udarao žene i osobe u invalidskim kolicima. Palio sam ljudima kosu. U vozu ili autobusu, kada bi ušao neko ko mi se ne bi dopao, sa obe ruke bih se uhvatio za ručke, skočio i čizmama ga punom snagom udario u lice, a potom izašao.“

Prijateljstvo, pivo i kampovanje sa Kalašnjikovim

„Ekstremni desničari nisu ga pridobili svojim parolama“, kaže Saša i dodaje: „To nije imalo veze ni s politikom niti s mržnjom prema strancima. Štaviše, ja sam imao prijatelje koji su bili stranog porekla i vodio sasvim normalan, standardan život.“

Tada mu je bilo 12 godina i u školi je bio autsajder. Njegovi prijatelji bili su mladići sa kojima je pio pivo i koji su ga sa sobom vodili na kampovanja. „Tek ti je 12 godina, a provodiš vreme sa 20-godišnjacima u Belgiji, kampuješ u tamo nekoj šumi, uveče ste svi okupljeni oko vatre. Naredni dan ti pokazuju kako funkcioniše Kalašnjikov. To ti, naravno veoma imponuje, misliš da nikom ništa nećeš ispričati, ali su ubeđen da je to bio fantastičan vikend.“

Tako se Saša sve dublje zaglibljavao i radikalizovao ulazeći na ekstremno-desničarsku scenu sa sve agresivnijim parolama i muzikom, i sve većom spremnošću na nasilništvo. „Deseti put si ti onda na redu da, umesto pesnicom, kreneš na nekoga sa flašom piva. Bio sam najmlađi i najmanji, i zato sam morao da idem i korak dalje da bi me prihvatili. I dok se okreneš imaš 13,14 krivičnih prekršaja, a tek ti je 15 godina.

Bespomoćni roditelji – užasna dela

Njegovi roditelji nisu znali šta da rade. Saša se potpuno identifikovao sa neonacističkom partijom NPD, pohađao njihove seminare i vrbovao mlade ljude. Kada mu je bilo 19 godina morao je u zatvor zbog jednog teškog delikta. Tada je prvi put imao vremena da razmisli šta radi i prvi put je bez alkohola i droga „porazgovarao“ sa samim sobom. Potom ga je, kada je postao svestan šta je radio, obuzeo stid. Njegova žrtva je, po okončanju sudskog procesa, preminula. U zatvoru je shvatio da je grešio. Uz pomoć porodice uspeo je da se oslobodi nasilništva.

„Prava kazna nije bio zatvor niti šestocifrena novčana kazna, već košmari, noćne more i pomisao da si ubica. To je kazna koja ne samo da je primerena već je i opravdana“, kaže Saša.

Autori: Andrea Grunau / Svetozar Savić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković