Neki od političkih aktera iz takozvanog socijaldemokratskog i građanskog miljea svoje najveće uspehe postižu potiskivanjem osnovnih postulata svoje ideologije u zamenu za etnocentrični narativ. Levo preticanje zdesna postalo je već opšte mesto.
Ni u bosanskohercegovačkom slučaju ne treba očekivati ništa bolje međusobne odnose u „socijaldemokratskom“ državnom predsedništvu. „Levi nacionalizam“ na ovim prostorima cveta još od 8. sednice i ponavlja se karikaturalno ali i uspešno kao pseudoalternativa klerikalnom nacionalizmu.
Izbori u BiH su ipak iznedrili nekoliko pojava, koje su na prvi pogled nelogične. Kako to da čovek po imenu Denis Bećirović do nogu potuče naslednika dinastije Izetbegović (100.000 glasova razlike je više nego valjan argument), dok je njegovu socijaldemokratsku stranku (SDP) isto tako do nogu potukla upravo Izetbegovićeva Stranke demokratske akcije (SDA)?
Jasno je da je Bećirovića dodatno podržalo više manjih stranaka. Ali je ipak neobično da stranka čiji kandidat pobeđuje u trci za Predsedništvo istovremeno gubi glasove u trci za parlamentarne nivoe vlasti.
Zagonetan je i „slučaj Željko Komšić“. Za dobar deo Bošnjaka i manji deo Hrvata, Željko Komšić je ubedljivo najbolji Hrvat za Predsedništvo, sa nekoliko desetina hiljada glasova više od drugoplasirane Borjane Krišto. A Demokratska Fronta (DF), koja je svoju listu nazvala po Komšiću, ima petnaestak hiljada glasova manje od bloka hrvatskih stranaka koje predvodi Hrvatska demokratska zajednica (HDZ).
Nameće se zaključak da su isti građani različito glasali kada je reč o kandidatima za državno predsedništvo i kada je u pitanju parlamentarna vlast.
Zašto?
Denis i Željko protiv Milorada
Čini mi se da razlog ne treba tražiti u navodno levoj ideologiji Denisa Bećirovića ili propovedanju „građanske države“ Željka Komšića. Pošto su obojica ponikli iz socijaldemokratskog miljea, moglo bi se reći da postoje tri zajedničke tačke, koje su se očito svidele dobrom delu Bošnjaka, a i ponekom Hrvatu, Srbinu i Ostalima.
To su pre svega ljudi koji Bosnu i Hercegovinu vide kao sekularnu državu. Druga zajednička osobina obojice izabranih članova Predsedništva jeste patriotska egzaltiranost, koja je u drukčije uređenim zemljama privilegija nacionalne desnice. Oštar jezik Bećiroviću i Komšiću doneo je i dobar broj tradicionalističkih glasova Bošnjaka, koji su bili spremni da pređu preko sekularnosti tih kandidata u ime nabildovane ljubavi prema domovini.
Treća zajednička osobina njih dvojice je antidodikovski refleks. Kada god novi-stari predsednik Republike Srpske započne antibosanski cirkus, može biti siguran da će najoštriji stavovi stizati upravo iz usta Bećirovića (koji je jednom predlagao da uhapse Dodika) ili Komšića („Lažeš Milorade“).
Vidimo li te tri njihove tačke kao temelj ličnog političkog uspeha na ovim izborima, onda nam neće biti teško da razumemo motiv njihovih birača. Njima su u Predsedništvu bili potrebni ljudi koji bi umeli parirati Dodikovim igračima poput Željke Cvijanović. Stranačka opredeljenja nisu bila odlučujuća za tako nešto. Odsustvo harizmatičnosti i lična korist kao politički plen porodičnog klana, učinili su Bakira Izetbegovića manje popularnim u očima Bošnjaka.
Komšić i Hrvati
U slučaju Komšića matematika je neumoljiva. Broj glasova koji su po do sada dostupnim podacima zajedno dobili on i njegova suparnica Krišto je oko 400.000. Pošto je izlaznost u proseku bila takva da je svaki drugi čovek s pravom glasa ostao kod kuće, onda bi – da su za „člana predsedništva iz redova hrvatskog naroda“ glasali uglavnom Hrvati – punoletnih hrvatskih građana sa pravom glasa u BiH moralo biti preko 800 000.
A zvanično ih je – i maloletnih i punoletnih – prema popisu iz 2013. ispod 550 hiljada. Uzme li se iseljavanje iz BiH u obzir, ta cifra je sada realno mnogo manja.
Šta to znači? Pre svega, to je pokazatelj da je Komšić opet izabran uz malu pomoć svojih prijatelja, uglavnom iz redova bošnjačkog naroda. Jedni će to slaviti kao pobedu građanske filozofije, drugi će se zapitati, nije li ipak čudno da mnogobrojniji narod malobrojnijem ponovo određuje predstavnika u najvišem organu vlasti.
Istinski politički domet Željka Komšića je onih desetak procenata DF-a. Njegova politička zvezda je rođena iz dejtonskog defekta, čiji je koren ratna hrvatsko-bošnjačka nagodba iz 1994, kojoj su kumovali Amerikanci, a potvrđena je u Dejtonu.
Nisu ravnopravni ni građani ni narodi
Bosna i Hercegovina svakako nije zemlja ravnopravnih građana, što su Dervo Sejdić, Jakob Finci i stotine hiljada pripadnika manjina odavno dobili napismeno od Evropskog suda za ljudska prava.
No, ona, prema ovoj političkoj praksi, nije ni zemlja ravnopravnih naroda, između ostalog i zbog toga što je u važnom pitanju predstavljanja tih naroda u državnom Predsedništvu u praksi moguće nadglasati malobrojniji narod mehanizmom koji je legalan. A jedna od suštinskih odlika demokratije jeste zaštita manjinskog interesa od nametanja većinske volje. I tu ne pomažu nikakva nategnuta tumačenja koja bi relativizovala sistemsku grešku.
Doduše, vrhovni protektor Kristijan Šmit je na izborni dan nametnuo promenu Ustava i izbornog zakona Federacije BiH, pokušavajući da novom formulom izbegne blokadu formiranja vlasti posle izbora, ali i ignorisanje interesa jedne od tri zajednice. Da li su nametnute promene svrsishodne, pokazaće kombinatorika nakon izbora.
Ipak, posezanje za bonskom batinom svakako je porazno kao dijagnoza stanja stvari u BiH. Izabrati izborni dan kako bi se promene nametnule možda jeste lukavo, jer je politička kasta bila zabavljena drhtanjem za fotelje, pa se nije mogla ozbiljno pozabaviti Šmitom. Ali je i krajnje cinično prema građanima koji su mislili da su glasali po jednom Ustavu, ali su to u stvari činili po drugom.
Nagrada za desno skretanje
Naposletku, Milorada Dodika su njegovi glasači još jednom nagradili za sve nestašluke u prethodnim godinama – od najava secesionističkih referenduma, nepriznavanja Kristijana Šmita, do predizborne posete Moskvi. On i Željka Cvijanović su napravili malu rokadu – kralj ide u banjalučku Palatu republike, a top na prvu liniju – u Predsedništvo. Slična zamena najbližih partijskih saradnika na najvišim funkcijama već je viđena u slučaju Putina i Medvedeva.
Takav luksuz Dodik može da priušti i sebi i svojim saborcima na osnovu rezultata Saveza nezavisnih socijaldemokrata (SNSD). Izgledna parlamentarna većina na entitetskom nivou uz satelitske koalicione partnere, predsedničko mesto u Republici Srpskoj kao i mesto srpskog predstavnika u državnom Predsedništvu govore o jednoj stvari – Milorad Dodik i njegova stranka ostaće jak činilac unutar BiH.
Da li je to dobra ili loša vest za BiH? Recimo, očekivana je. Očito, opozicija u Republici Srpskoj ne može da pretekne Milorada Dodika ni sa leve ni sa desne strane. Jelena Trivić, kandidatkinja Partije demokratskog progresa (PdP) koja je u izbornoj noći požurila da proglasi pobedu, odmah je rekla: „Pratićemo nacionalnu politiku koja se kreira u Beogradu…“
Zvučalo je kao „i posle Dodika – Dodik”. Samo što je bilo izraženo manje nabusitom rečnikom i uz manje frfljanja.
Ako se gruba nacionalistička retorika, ali i suštinska politika nakon izbora kao i do sada budu kretale u začaranom krugu – ja tebi pretim secesijom, a ti meni ukidanjem RS-a – ovi izbori će doneti samo više istoga: partokratiju, etničku segregaciju, depopulaciju. Dodik je već pokazao kako će to najverovatnije izgledati, kada je izbor Bećirovića za bošnjačkog predstavnika u Predsedništvu prokomentarisao ovako: „Lakše ćemo odvojiti Republiku Srpsku.“
Ako uz to još i HDZ zauzme uvređeni bojkotaški stav, onda će se sve oči okrenuti jedinom revolucionarnom reformisti u zemlji koji je okićen stvarnim insignijama moći – Visokom predstavniku. Znamo odnedavno da on ume da se naljuti kao pravi patrijarh. Ali barem bi oni koji pamte Titovo doba morali znati da reforme nametnute odozgo imaju problem održivosti.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.