„Istok i zapad Evrope ne dele iste vrednosti“

Dojče vele: Gospodine Krastev, zapadna i istočna Evropa, kako to trenutno izgleda, ne govore istim jezikom. Kako Vi to objašnjavate?

Ivan Krastev: Finansijska kriza podelila je Evropsku uniju na poverioce i na dužnike, praveći jaz između severa i juga. Sada izbeglička kriza pravi novi rascep – između istoka i zapada. Mi danas nismo samo svedoci nedostatka solidarnosti, kako se to stalno može čuti u EU, već i sudara različitih vrsta solidarnosti: nacionalne, etničke i verske solidarnosti s jedne strane, i naše ljudske obaveze da pomognemo s druge strane. Istočni Evropljani ne misle da bi solidarnost koju duguju građanima u svojoj zemlji, trebalo da imaju i sa ljudima koji beže od rata i progona. Izbeglička kriza je pokazala da istok Evrope doživljava kao pretnju upravo vrednosti na kojima Evropska unija počiva. Istovremeno su te univerzalne vrednosti za mnoge u zapadnoj Evropi jezgro evropskog identiteta. Zato je ovakav stav zemalja istočne Evrope iz ugla zemalja zapadne Evrope nesnošljiv, štaviše skandalozan. Dok se u Nemačkoj deset odsto stanovništva uključilo u privatne akcije i prikupljanje pomoći za izbeglice i potražioce azila, javnost u istočnoj Evropi kao da ne interesuje tragedija izbeglica, a političari odbacuju briselske izbegličke kvote.

To je takoreći asimetrična reakcija na izbegličku krizu?

U većini zapadnoevropskih zemalja, izbeglička kriza dovela je do polarizacije društva, do konfrontacije između zagovarača i protivnika politike otvorenih vrata, između onih koji svoja vrata otvaraju za izbeglice i onih koji podmeću požare u izbegličkim domovima. No, ozlojeđenost i otpor prema izbeglicama u istočnoj Evropi posebno je problematičan i apsurdan ako se u vidu imaju dve stvari: prva je da su se upravo građani istočne Evrope najvećim delom 20. veka masovno bavili mišlju kako da pobegnu iz svoje zemlje, i druga je da u većini zemalja srednje i istočne Evrope uopšte nema sirijskih izbeglica.

Pa zašto je onda istočna Evropa neosetljiva na tragediju izbeglica?

Povratak podela između istoka i zapada Evrope nije nekakava nesrećna slučajnost. To ima svoje korene u istoriji, demografskom razvoju i turbulencijama koje su pratile postkomunistička društva. Istovremeno, to je i svojevrsni sredeevropski narodni ustanak protiv globalizacije. U srednjoj Evropi se bolje nego negde drugo poznaju prednosti, ali i tamne strane multikulturalnih društava. Države istočne Evrope i njihove nacije nastale su tek u drugoj polovini 19. veka i to jednim potezom. Dok se zapadna Evropa suočavala sa zaostavštinom evropskih kolonijalnih imperija i sa svetom izvan Evrope, u srednjeevropskim državama je, zajedno sa raspadom carstava, dolazilo do teških etničkih čišćenja. Pre Drugog svetskog rata je recimo Poljska bila multikulturalna i multietnička zemlja u kojoj su trećinu stanovništva pa i više od toga činili Nemci, Ukrajinci i Jevreji. Danas je Poljska sa 97 odsto Poljaka jedna od najhomogenijih zemalja na svetu. Povratak u etnički pluralizam mnogima se čini kao povratak u teška vremena između dva svetska rata.

Da li su zemlje istočne i srednje Evrope zaostale u svom stavu o naciji i državnosti u odnosu na zemlje zapadne Evrope?

To se ne bi baš tako moglo reći. Njihov stav je jednostavno drugačiji. Evropska unija bazira se na francuskoj ideji o naciji, za koju pripadnost naciji podrazumeva lojalnost institucijama, ali i na nemačkoj predstavi o državi sa moćnim saveznim pokrajinama i relativno slabim federalnim centrom moći. Zemlje srednje i istočne Evrope preuzele su, međutim, francusku i nemačku ideju, odnosno definiciju nacije, ali te zemlje kombinuju francusku ideju svemoćne centralne države s nemačkom predstavom po kojoj pripadnost državi počiva na zajedničkom poreklu i kulturi. Za mnoge istočne Evropljane su parole poput „Poljska-Poljacima“ ili „Nemačka-Nemcima“ razumljive, ali to nisu ideje evropske Evrope. Jer Evropa nema etnički identitet. Mi nemamo zajednički jezik, a naša zajednička istorija je pje takva da naginjemo podelama a ne ujedinjenju. Ako nastavi da se protivi izbeglicama, istočna Evropa bi mogla da podstakne radikalnu krizu solidarnosti u EU i da, ma kako to paradoksalno zvučalo, bude odbačena od strane zapadne Evrope.

Ivan Krastev je politikolog, predsednik Centra za liberalne studije u Sofiji i stalni član Instituta za antropologiju u Beču.