Istorijska sablast svirepog Nemca

On je opet tu! Pametnjaković koji je uvek u pravu. Škrtica i cepidlaka. Nasilnik i hegemon. Ukratko – ružni Nemac. Naslednik hordi u smeđim košuljama koje su jednom opustošile kontinent i donele milionima ljudi patnju i smrt. Neko vreme se ponašao civilizovano ali, evo ga opet. Brutalan, sirov, neobuzdan, a istovremeno beskrajno arogantan. Vođen navodno smeđim idealima, ali tim opasniji. Još uvek želi da uobliči Evropu po svojoj volji. Nije ga briga što će tako odvesti u ponor svoje komšije, a na kraju i sebe. Nametnuće svoje viđenje sveta, pa nek košta šta košta.Nemac koji ovih dana prati stranu štampu i televizijske debate u susednim zemljama stiče utisak da je prethodne godine proveo u nekoj vrsti blaženog ludila. Godinama je najveći broj Nemaca gajio iluziju, da je Nemačka, najzad, uspostavila dobre odnose sa komšijama. Odnos, koji ne bi bio u senci velikog nemačkog greha u periodu od 1933. do 1945. Zemlja je u takav odnos ulagala velike napore. I to iz ubeđenja. Ali je bila pokretana i čežnjom da postane omiljeni ili čak – kao san svih snova – „normalan“ komšija.

A sada – „Četvrti Rajh“?

Čini se da je taj nemački san ovih dana odsanjan. Učimo da istorija nikada nije zaista prevaziđena. Njena senka je tu, spremna da svakog trenutka zamrači stvarnost.

Nemačka želi da „zgnječi“ Grčku, izjavljuje Nilola-Dipon Enjo, predsedavajući evroskeptične francuske partije Debout la France. Njemu je jasno do čega će dovesti nemačko držanje – do „Četvrtog Rajha“. Slično misli i Žan-Lik Melanšon, francuski član Evropskog parlamenta i predsednik stranke Parti Gauche. On kaže doduše da današnja Nemačka ne može da se uporedi sa onom iz Drugog svetskog rata. „Ali se radi o istom korporativnom duhu , o istoj aroganciji, o istom slepilu“. Zato Melanšon smatra, da "zagriženost jedne Nemačke upravo razara Evropu“.

Italijanski publicista Aldo Kaculo se barem delimično slaže sa ovakvom dijagnozom. On je u dnevnom listu Koriere dela sera, napisao da je Nemačka sada ostvarila to što nije mogla u dva svetska rata – ostvarila je prevlast u Evropi. „Međutim, tu prevlast zemlja ne koristi ni velikodušno ni dalekovido“.

Kritika kapitalizma i pogrde za Nemačku

Suočeni sa ovakvim stavovima Nemci se pitaju da nisu nešto propustili poslednjih nekoliko godina. Odgovor glasi: Da, jesmo. Potcenili smo, kao i ostali Evropljani, kulturne posledice finansijskotehničke odluke, na čije je fatalno dejstvo upozoravao ekonomista Hans-Verner Zin. Radi se o podruštvljavanju dugova godine 2010. Tada su evropske države garantovale i za dugove privatnih banaka, spasivši ih tako od gubitaka.

A sada taj račun ispostavljaju Grčkoj. Drukčije rečeno, Atina se ne suočava sa potraživanjima privatnih kreditora, već sa potraživanjima drugih država. Dakle, sa potraživanjima Nemačke i drugih zemalja. Nisu više banke naspram Grčke već – države. To je trenutak kada se ponovo rodilo razmišljanje po nacionalnim stereotipima. Pošto je Nemačka imala najveća potraživanja prema Grčkoj, odmah je i „ružni Nemac“ izašao na pozornicu. Preuzeo je ulogu koju je do tada igrao „bankar bez savesti“. Neprimetno se kritika kapitalizma pretvorila u psovanje Nemačke.

Istorijske sablasti

Sve to je potstaknuto zastrašujućim odnosom prema novim kreditima, koji su zamenjivali stare, kako bi se zadržala solventnost zaduženih država. Usledio je kredit za kreditom, iz različitih budžeta, kako bi se sačuvao protok novca u finansijskom krvotoku. To je džinovski sistem narastajućih snežnih grudvi kojim se do sada sprečavao kolaps finansijskog sistema.

Posledica je da sume koje su u opticaju za nas imaju skoro virtuelni karakter, deluju veštački, nestvarno, kao da su iz nekog drugog sveta. Zato su sumnje i skepsa nemačkog ministra finansija toliko zasmetali. On nije verovao sistemu i ne veruje mu. U vremenima kada državni dugovi izgledaju skoro nadrealno, njegova skepsa izgleda mnogim Evropljanima kao sitničarenje. A potom i kao bezdušnost.

Nemce su drugi u istoriji zaista upoznali kao tvrde. Ali, da li su ti tvrdi pa i svirepi Nemci ponovo na pomolu? Nije tako. Mnogo tačnije je nešto drugo: Razularena politika zaduživanja povampiruje istorijske sablasti.