Italija predvodi UN trupe u Libanu

Italija ponovo zeli da se docepa samog vrha u medjunarodnoj politici. Romano Prodi je nakon stupanja na funkciju predsednika Vlade to jasno i rekao. I evo sada, Rim koristi prvu priliku da izadje iz senke. Medjunarodna zajednica može da odahne, jer neugodna misija u Libanu, mozda i najznacajnija misija Ujedinjenih Nacija u skoroj proslosti, je na putu da propadne, pre nego sto je i pocela. Libanska zemlja je ocito "prevruca" za druge potencijalne nacije.

Promena Vlade u Rimu i spoljno-politicke ambicije bivseg predsednika Evropske komisije, Romana Prodija, su srecna okolnost za svet. Bilo je potpuno nezamislivo da ce Italija, do nedavno pod palicom Berluskonija, preuzeti vodjstvo nad mirovnim trupama. Berluskonijeva Italija ne bi nikada bila prihvacena od strane arapskih Drzava kao broj jedan u Libanu. Nasuprot tome, Prodijeva Italija pozdravljena je i od Izraela i od Libana.

To je upecatljiv znak da medjunarodni akteri posmatraju Rim sasvim drugacije nego pre samo cetiri meseca, sto je svakako zasluga Romana Prodija. Za Ujedinjene Nacije, Italija kao predvodnik mirovnih trupa, nije najgore resenje. Italija ima dugu spoljno-politicku tradiciju u oblasti Sredozemnog mora, kao i bogato iskustvo u misijama Ujedinjenih Nacija, cak i na komandnim pozicijama.

Ipak, njeno iskustvo u Somaliji nije bas bilo najbolje. Mozda je to i dobro u sadasnjoj situaciji, jer je italija iz njega mogla da nauci, da su jasne komandne strukture i jasan mandat neophodni za uspeh misije. Dosadasnja rezolucija Ujedinjenih Nacija upravo to ne nudi, i pre je kompromis pun rupa koji nije dobar za opasnu misiju u Libanu. Predsednik Sjedinjenih Americkih Drzava Dzordz Buš je u pravu, kada kaze da mora da postoji jasno formulisan mandat. I Prodi ga u tome podrzava.

Misija Ujedinjenih Nacija ima sanse na uspeh samo ako je jasno propisano, ko, kada i na koji nacin ce razoružati para-vojsku Hezbolah. Ali i onda, ne treba gajiti iluzije. Misija Ujedinjenih Nacija je visoko riskantna.

Ta cinjenica ne igra glavnu ulogu u politickim raspravama koje se vode u Italiji. Tamo je prisutna radost zbog novostecenog medjunarodnog prestiža, dok se o opasnostima suvise malo govori. Ipak politicko raspolozenje moze zacas da se preokrene. Kada prvi vojnici budu poceli da se vracaju u mrtvackim kovcezima iz Libana, preostace malo od nacionalnog ponosa, i njega ce zameniti zgrazenost nad posledicama angazovanja italijanske vojske u misiji.

Emotivne reakcije bi tada mogle da predstavljaju problem za Vladu Italije. Prodi mnogo rizikuje u svom stremljenju ka novim priznanjem na politickoj sceni.