Italijanski kauboji ostaju bez posla

Dve generacije italijanskih kauboja ili “butera”- kako ih ovde zovu, pevaju u glas. Đovani Travaljati I Piero Kroćani provodili su sate u sedlu na konju pevajući dok su čuvali stoku. Ova muzike se danas ne čuje često. “Buteri” su vrsta koja odumire. Danas njihove usluge više nisu potrebne.

“Era una vita dura... Bio je to težak život. Morate ustati veoma rano svako jutro, pre stoke“, priča Đovani Travaljati koji je više od 80 godina proveo u sedlu. Danas mu je 102. Decenijama je bio “kapo butero” ili glavni kauboj Korsinija- italijanske kraljevske porodice koja ima veliko imanje u Toskani. Naučio je Pjera Kroćanija sve tajne zanata. Kroćani se seća sati provedenih u sedlu, i toga kako je štitio životinje od vukova i lovokradica.

Radilo se po ceo dani noć

Radilo se od pet ujutro do devet sati uveče, od ponedeljka do nedelje. A onda u ponedeljak počinjete ponovo. Nije bilo slobodnih dana. Živeli smo na farmi, u kući koju nam je dao princ, šta god bi se desilo oni bi nas pozvali i mi smo se morali vratiti na posao, danju ili noću, nedeljom, čak i na Božić”, priča Pjero.

Region Marema na zapadu Italije je poznat po “buterima”. Uglavnom močvarno zemljište, pokriveno velikim imanjima, imalo je premalo pašnjaka za sve više stoke koja je tamo uzgajana. Samo su žilavi muškarci mogli da krote divlje konje Mareme i brinu o životinjama. “I krave su bile prilično divlje. Ako bi takli njihove mlade, napadale su. One su veoma ljubomorne. I konji su bili takvi. Morali ste znati kako da se krećete. Ali opet, evo nas tu- nas dvojica. Uzgojili smo dosta konja i krava, a da nikad nismo imali neku nezgodu.”

Ipak stvari su se promenile u Maremi. Danas možete sve “butere” pobrojati na prste jedne ruke. Stefano Pavin je ‘kapo butero’ na farmi Albareze, na približno stotinu kilometara severno od Rima. Bilo je sedam kauboja, ali je on danas jedan od četiri. Imanje Albareze smanjilo je krdo marema stoke. Ovu vrstu više ne koriste kao teretnu marvu, sada taj posao obavljaju traktori. Parvin kaže da više nije tražena ni junetina. “To je vrlo lagano meso, sa malo masnoće, tamno je. Ljudi ga ne žele. Navikli su na svetlije meso sa određenom količinom masnoće u njemu”, priča Stefano.

Posla nema, subvencije male

Farmeri dobijaju male subvencije za uzgajanje marema stoke, vrste kojoj preti izumiranje. To svakako nije dovoljno da pokrije troškove uzgoja, zato se polako povlače iz posla I otpuštaju kauboje. “Ovo je vrsta koja daje vrlo malo za uzvrat. Dok proizvodnja standardne junetine daje prinos od 65 odsto po kravi, naša daje 50 posto. Privatni vlasnici se plaše das a ovim nikad neće napredovati.”

Pjero Kroćani je jedna od žrtava ovog trenda. Pre nekoliko godina, otpušten je sa farme na kojoj je proveo skoro čitav život. “Pozvali su me vlasnici farme i rekli mi da su odlučili da promene pravac njihovog biznisa, da prodaju stoku i da ja ostanem kući. Nedavno sam počeo da radi na drugoj farmi, ali su i on ipočeli da menjaju pravac i rasprodaju stado. Dakle, zanat izumire.”

Pjero pokušava da započne posao samostalno. Vešti “butero” trenira konje, nudi časove jahanja i organizuje konjske trke. On traži da vlasti daju veće podsticaje kako bi vrste iz Mareme opstale i kako bi se kauboji vratili. “To je više od zanata ili zanimanja. To je deo kulture. Ne bude li više “butera” u Maremi, neće biti više ni Mareme. I sa Maremom je gotovo“, dodaje Pjero.

Iako živi od danas do sutra, kaže da ne bi promenio ništa u svom životu kada bi se mogao vratiti unatrag. Samo bi radio više i napornije kako bi sačuvao stoku i način života.

Autori: Žan di Marino / Daniela Vranković
Odg. urednik: Jakov Leon