Iz „džungle“ u Englesku

„Hej, kreće se. Hajde da pokušamo!“ Jedan muškarac tihim glasom poziva grupu od tridesetak izbeglica da ga prate preko malene staze. U grupi su svi poreklom iz Afrike i satima su čekali povoljnu priliku uz logorsku vatru u šumici u blizini ograđenog prostora gde počinje Evrotunel koji evropsko kopno povezuje sa Velikom Britanijom.

Povoljna prilika ukazala se tek oko ponoći. Švercer ljudima seče otvor u bodljikavoj žici makazama za lim i oštru žicu savija u stranu. Prva izbeglica u crvenoj jakni provlači se kroz otvor i penje preko tri metra visoke ograde. Brzo ga sledi još osam mladih muškaraca u blještavoj svetlosti reflektora tri televizijske ekipe koje izveštavaju o stanju u tunelu koji vodi ispod kanala Lamanš.

Samo par minuta kasnije, na drugoj strani ograde sve blješti i od plavih rotacionih svetala četiri policijska vozila koja su već stigla: na ogradi su elektronski senzori i čuvari odmah znaju ako je i gde je žica prerezana. Čim se pojave čuvari i policija, ostale izbeglice mirno se povlače u tamu.

Tamo se i gine

U noći kada smo i mi pred tunelom, njega čuva oko 200 čuvara firme Evrotunel uz 300 francuskih žandara. Na stotine izbeglica, podeljenih u male grupe, pokušavaju da prodru na područje tunela gde se automobili pretovaruju na železničku kompoziciju koja će proći tunel. Njih nešto više od stotinak njih uspelo je da pređe ogradu i čuvari su ih uhvatili, objavilo je preduzeće Evrotunel narednog jutra.

Ali koliko ih je te noći zaista uspelo? Preskočiti ogradu i sakriti se na neki od teretnih vagona ili u kamion koji je ukrcan na železničku kompoziciju i tako onda kao slepi putnik preći tih pedesetak kilometara tunela pod morem i izaći u Velikoj Britaniji – to se ne zna. Zvaničnih brojki nema.

Izbeglice praktično svake noći pokušavaju da krenu na taj opasan put i sve su bolje međusobno organizovani. Tako deo izbeglica namerno služi kao „mamac“ na nekim delovima ograde kako bi tamo odvukli policiju i čuvare – i da drugi onda dobiju priliku da neopaženo prodru na drugu stranu. Poslednjih nedelja ima ih naročito mnogo i francuska policija govori o više o 3.000 izbeglica koje je uhvatila. Uglavnom se čitav postupak završava bez nasilnih izgreda.

Iz razloga bezbednosti, saobraćaj kroz oba kraka tunela koji u blizini Kalea vode pod zemlju, privremeno mora da se obustavi. Ponekad stotine izbeglica blokiraju neku od rampi za ukrcavanje automobila na vozove ili sam železnički kolosek. To onda izaziva zakašnjenja koja traju satima i zastoje i u Kaleu i u Doveru na britanskoj strani. I to nije najgore: samo od početka juna je, prema procenama francuskih medija, tamo stradalo devet ljudi. To lako može da se dogodi: izbeglice u mraku pregazi kamion ili nastradaju dok pokušaju da skoče na teretni vagon.

„Žena mi je preko“

I jedan izbeglica iz Sirije namerava da ove noći pokuša da prođe kroz tunel. Četrdesetak mu je godina i kaže nam da možemo da ga zovemo Hamid – za svaki slučaj ne želi da se zna njegovo pravo ime. Zajedno sa svojim nećakom, već mesecima se provlači kroz čitavu Evropu kako bi dospeo u Veliku Britaniju. „Tamo preko je već stigla moja žena“, kaže dok pokazuje rukom na obalu. „Želim k njoj i zato hoću u Englesku.“ Zna li šta ga čeka u Velikoj Britaniji i šta će biti s njim ako ga tamo uhvati policija? Ne, to ne zna.

Hamid već nedelju dana boravi u „džungli“ Kalea. Tako se već i među stanovnicima i među izbeglicama ustalio naziv za divlje naselje kojekakvih nadstrešnica i šatora na istoku tog francuskog grada. Teško je reži koliko ljudi tamo živi u praktično nemogućim uslovima: 3.000, 5.000? Kako kad, nekad ih je više, retko ih je manje. „Džungla“ zapravo nije blizu ulaza u tunel, ali ljudi obično po noći prepešače oko osam kilometara do ograđenog prostora Evrotunela.

Ove noći su Hamid i njegov nećak sami. Žele da uštede novac koji zahtevaju šverceri. To je obično par stotina evra. Put ih vodi pored velikog trgovačkog centra za turiste, sa prodavnicama svih vrsta, restoranima i bioskopima. Tako na samo par koraka udaljenosti jedni nose pune kese robe u svoje automobile, a drugi, koji nemaju ništa osim odeće na sebi, prelaze parking da bi došli do tunela. I naziv tog trgovačkog centra odlično odgovara simbolici: zove se Evro-siti.

Jedini koji pokušavaju da se brinu za te izbeglice su humanitarne organizacije, a i oni se žale da problem postaje sve veći. Sve više ljudi želi da okuša sreću i prođe kroz tunel. Uglavnom stižu iz Sirije, Eritreje ili Sudana. Preći taj put sve je teže: kamioni na kojima su se sakrivali sve detaljnije se pregledaju. Hamid sleže ramenima: „Znam da je teško i opasno, ali nemam izbora. Ili ti možda znaš nešto bolje? Možda ipak da pokušam trajektom?“

Kako da se „očisti“ problem?

Francuski grad Kale već više od petnaest godina živi s tim izbeglicama. Prva „džungla“ nastala je još 1999. i tada je još bila na zapadu grada. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova – ime mu je bilo Nikla Sarkozi, kasniji predsednik zemlje – izdao je 2003. nalog policiji i vojsci da „očisti“ to naselje. Ono je nestalo, ali ne i izbeglice: oni su veoma brzo nakon toga stvorili novo naselje na istoku grada, nedaleko od autoputa koja vodi prema tunelu.

Iza jednog velikog diskonta sagrađenog na jednom od prilaza autoputu i ove noći se smestilo nekoliko desetina izbeglica, među kojima su i žene i deca. Žene još smeju u prodavnicu kako bi kupile obično samo ono najosnovnije i najjeftinije: hleb, možda tubu koncentrata paradajza, nešto za popiti. Obezbeđenje u prodavnici muškarce više ne pušta unutra: dobrodošli su samo beli Francuzi, iako je čuvar na dužnosti i sam očigledno poreklom sa Crnog kontinenta.

I pre najnovijih događaja oko tunela, te izbeglice su bile političko pitanje kojima se bavio i London i Pariz. Vlada Velike Britanije uporno traži od Francuske da pooštri mere bezbednosti na ulazu u tunel i francuski ministar unutrašnjih poslova je i ovoga puta obećao da će poslati dodatnih 120 policajaca da budu privremeno stacionirani u Kaleu.

Ali francuska vlada traži i od vlasnika tunela, firme Evrotunel, da učini više. Predsednik upravnog odbora Žak Gunon pak ne misli da njegovo preduzeće mora da rešava politički problem čitave Evrope i traži od Pariza i Londona da se snažnije založe za njegovo rešenje. A dok – umesto država – preduzeće Evrotunel mora da se bavi izbeglicama, onda traži i finansijsku odštetu za dodatne mere bezbednosti: nešto manje od deset miliona evra.

Za britanskog premijera je ova jedina kopnena veza sa Evropom postala više od simboličnog problema. Protekle nedelje „izrazio je zabrinutost“ za britanske turiste koji, zbog izbeglica iz Evrope, moraju da čekaju u zastojima pred ulazom u tunel u Doveru. Britanska stranka za nezavisnost UKIP čak traži da britanska vojska „sredi“ taj problem sa izbeglicama.

Hamid ne zna za tu svađu političkih lidera Evrope. Nema ni vremena za to: mora svakoga dana da organizuje svoj život, šta da jede, gde da spava i kako da opet pokuša. Ima i mobilni telefon i u vezi je sa svojom suprugom preko, u Engleskoj. Ove noći opet nije uspeo i nakon čekanja koje je trajalo satima, umorno seda na travu i pali opušak cigarete. Nakon prvog, dubokog dima, izdiše i žali nam se: „U Siriji, pre rata, imao sam svoju prodavnicu. A sad…“