Izbori u Hrvatskoj: šou umesto politike
20. decembar 2019.
Hrvatska predsednica Kolinda Grabar-Kitarović uvek je spremna na duboko emotivne gestove ili izražavanje nacionalno-patriotskog zanosa. Oni bi trebalo da demonstriraju da je ona uz narod i njenu bezgraničnu ljubav prema zemlji. Nezaboravne su slike sa Svetskog prvenstva u fudbalu prošle godine u Rusiji, kada se svetu i publici kod kuće predstavljala kao navijačica nacionalne reprezentacije broj jedan: ozarenog lica i u crveno-belom dresu na kvadratiće, istom koji nose i njeni fudbaleri koji igraju za nacionalnu reprezentaciju.
Njene suze, koje je preplavljena emocijama izlivala uživo pred brojnim kamerama tokom posete Vukovaru, koji je do temelja razoren u prethodnom ratu, postale su poznate u Hrvatskoj. A svoju publiku na predizbornim skupovima rado pozdravlja sa: „Pozdravljam svako srce koje kuca za našu prelepu Hrvatsku i svaku dušu koja za ovu zemlju živi!“
Politika kao šou
Takvi duboko emotivni nastupi nisu samo zbog aktuelne predsedničke kampanje, smatra politički analitičar Žarko Puhovski u razgovoru za DW. „Tokom svog petogodišnjeg mandata, Grabar-Kitarović je od svoje funkcije napravila šou i beskonačnu sapunicu.“
„Ona je od samog početka tražila blizinu poznatim ličnostima u Hrvatskoj, poput fudbalera, glumaca ili pevača“, kaže Puhovski. Ona je samo nakratko demonstrirala određenu distancu prema HDZ, partiji iz koje dolazi, ali čim je shvatila da će joj podrška biti neophodna za drugi mandat, uzdržala se od toga. „Utoliko je ona bila slaba i neuspešna predsednica“, smatra Puhovski.
Izborna borba bez programa
No, ona u svakom slučaju nije usamljena u ovoj bulevarizaciji hrvatske politike. I njena dvojica najizglednijih protivnika se rado služe sličnom retorikom i simbolikom. Bivši premijer Zoran Milanović iz levo-liberalnog spektra ističe se pokušajima da napravi istorijsku ravnotežu između ustaša i partizana.
A Miroslav Škoro, koji pokušava da sakupi poene na desnom krilu, najavljuje da će kao predsednik pomilovati Tomislava Merčepa koji je osuđen za ratne zločine koje je počinio 1990-ih, a koji se ne oseća dobro u zatvoru.
No, nijedno od pomentih troje kandidata tokom kampanje nije predstavilo konzistentan izborni program. Oni se koncentrišu na mobilizaciju birača emocijama, a često i ispraznim parolama. „Normalan“, tako se predstavlja Milanović bez da jasno precizira šta bi to trebalo da znači.
Ograničena ovlašćenja
To sigurno ima veze sa činjenicom da funkcija predsednika u Hrvatskoj ima više reprezentativnu ulogu, kaže Puhovski. „Ona može da se uporedi sa ulogom predsednika u Saveznoj Republici Nemačkoj, ali sa važnom razlikom: predsednik, odnosno predsednica se u Hrvatskoj bira direktno na izborima i time ima jači legitimitet nego u Nemačkoj“, kaže taj politikolog za DW.
Zbog toga se stiče utisak da bi predsednici u Hrvatskoj bi mogli da učine više, nego što uistinu mogu. „To je pre pet godina verovala i Grabar-Kitarović i već tada obećavala čuda, koja zapravo nije mogla da realizuje jer je operativna vlast u rukama vlade i premijera.“
Presednik/ca je nominalno vrhovni komandant, pre svega u ratu, on/ona može da imenuje i smenjuje generale i zajedno sa šefom vlade imenuje ambasadore te kontroliše tajne službe.
Pored toga, slično kao i u Nemačkoj, predsednik može da stavi određene teme na dnevni redi i o njima se izjašnjava, da se aktivno umeša u javne diskusije i da daje impulse. No, Kolinda Grabar-Kitarović to u prethodnih pet godina mandata nije radila, a to su izbegli i troje najizglednijih kandidata u aktuelnoj kampanji.
„Oni ni ne pokušavaju da postave neku temu ili da oblikuju društvenu atmosferu, već mnogo više čine napore da prepoznaju postojeće teme i da, svako iz svoje perspektive, nastupe kao portparoli onog što se traži. Oni sebe ne vide kao subjekte jednog društva, već pre kao nekog ko govori u ime nečeg ili nekog“, kaže Puhovski. Zbog toga kandidati stalno menjaju svoje pozicije u nadi da će osetiti raspoloženje većine.
Sporna spoljna politika
Ali, Ustav Hrvatske predsedniku daje određeni stepen autonomije u oblikovanju spoljne politike. To je Grabar-Kitarović poslednjih pet godina iskoristila. Ona kao svoje veliko dostignuće vidi tzv. Inicijativu tri mora. To je pokušaj da se etabliraju bliske veze sa baltičkim zemljama, te zemljama koje izlaze na Crno i Jadransko more. Time je, barem tako misli predsednica, Hrvatsku izvukla iz regiona Balkana i pozicionirala u srednju Evropu - što mnogi u Hrvatskoj vide kao pozitivno. „Međutim“, kaže Puhovski, „Hrvatska se tako povezala sa najgorim režimima današnjice u zapadnoj Evropi, u Poljskoj, Mađarskoj i Slovačkoj.“
Čak i u neposrednom susedstvu, Kolinda Grabar-Kitarović nije agirala u duhu dobrosusedskih odnosa. Ona smatra da su u Bosni i Hercegovini ugroženi interesi tamošnjih Hrvata i koristi svaku priliku da kritikuje bošnjačko-muslimansku većinu u toj zemlji. Tokom posete Izraelu Bosnu i Hercegovinu je označila kao „nestabilnu zemlju“, koja je „u određenoj meri pod uticajem militantnog islama“ i upozorila na opasnost od „velikog broja povratnika iz Islamske države“. Ali, dokaze za svoje tvrdnje nije predočila. Drugačija je pak situacija kada se radi o odnosu sa bivšim ratnim neprijateljem, Srbijom. U tom smislu ona je učinila napore ka normalizaciji, često čak i uprkos protivljenju iz sopstvenih redova.
Moć je negde drugde
Na kraju krajeva, uveren je Puhovski, uopšte nije toliko važno ko će dobiti izbore u nedelju 22.12. u Hrvatskoj. Jer, stvarna moć je u rukama premijera Plenkovića, koji je istovremeno i predsednik Hrvatske demokratske zajednice (HDZ). Ova partija će sledeće godine birati svoje novo rukovodstvo, a parlamentarni izbori se održavaju na jesen 2020.
„Ako Kolinda Grabar-Kitarović ne uspe da se domogne drugog mandata, to će oslabiti i Plenkovića“, mišljenja je Puhovski. Jer, ona je zapravo „njegova“ kandidatkinja.