Izbori u vremenu terorizma

Madrid, Pariz i sada i London: nije novo da demokratski i slobodni izbori postaju meta terorizma. U Madridu su 2004. godine napadnuti prigradski vozovi – ubijene su 192 osobe, a sve se to desilo samo nekoliko dana pre izbora. I pre nekoliko nedelja je – neposredno pred održavanje izbora u Francuskoj – u bulevaru Šanzelize došlo do pucnjave.

Izvršen je i napad na čuvenom londonskom mostu na Temzi, koji predstavlja jedan od zaštitnih znakova Velike Britanije, zemlje u kojoj trenutno nema jedinstva. Nekoliko dana pred održavanje prevremenih izbora, jedno vozilo se zaletelo među pešake – i opet su ginuli ljudi. To je drugi napad u samo nekoliko nedelja, a izlazak iz Evropske unije, predizborna kampanja, podele u zemlji, sve to kao da je zaboravljeno. Zemlja je šokirana, a stranke su se dogovorile da bar na nacionalnom nivou privremeno obustave predizbornu kampanju.

Teror nikome ne koristi

Možda je tako i bolje. Jer, i već posle napada u Mančesteru, mnogi su ostavili loš utisak kada je reč o pitanjima unutrašnje bezbednosti. „Vođe velikih stranaka su se pokazale u lošem svetlu“, kaže za DW politikolog Entoni Glis sa Univerziteta u Bakingemu. Poslednji teroristički napad u Londonu je još i pojačao kontroverze oko dvoje političara.

Premijerka Tereza Mej je u nedelju, posle napada u Londonu, pokazala odlučnost i odmah iznela plan o borbi protiv terorizma. Kao predsednica vlade, ona u osnovi može više da profitira od unutrašnjepolitičkih tema, jer ima mogućnost da direktno pokaže šta zna.

No, unutrašnjepolitička ekspertiza bi je dovela u nezgodnu situaciju, jer ona ima svoj udeo u propustima na planu unutrašnje bezbednosti koji su počinjeni tokom poslednjih godina. „Znamo da u Velikoj Britaniji ima oko 23.000 ljudi osumnjičenih da su džihadisti“, kaže politikolog Glis, „ali ne možemo da ih kontrolišemo, jer je Tereza Mej kao ministarka unutrašnjih poslova 2010. ukinula te kontrole“.

„Politika je nemoćna“

Ni izazivač iz redova levoliberalnih Laburista, Džeremi Korbin, nije pokazao preveliku spretnost posle napada. On je i pored dogovorene pauze u predizbornoj kampanji zatražio od premijerke Tereze Mej da podnese ostavku. „Laburisti sa Džeremijem Korbinom koji je, kao što je poznato, bio simpatizer IRA, u predizbornoj kampanji ne samo što su se suprotstavili mogućnosti da policija puca, već su bili i za pregovore sa teroristima“, objašnjava Glis. A posle atentata na pop-koncertu u Mančesteru, on je ipak obećao da će, ako pobedi na izborima „na ulicama biti više policajaca“.

Unutrašnja rascepanost je novi lajt-motiv Ujedinjenog Kraljevstva: „Politika je nemoćna, jer je Velika Britanija u vrlo teškoj situaciji“, kaže Glis: „Prošle godine smo glasali za bregzit, a da nam nijedan političar ne kaže šta to zapravo znači“. Zemlja se, kaže Glis, nalazi u konstantnom kriznom stanju, političkom vrzinom kolu: „Zbog toga nas je lakše napasti“.

Bez obzira na to kakav je stav Britanaca o terorizmu ili članstvu u EU, zemlja odlučuje i o tome kako će izgledati za nekoliko godina. Vodi se i debata o stremljenju Škota ka nezavisnosti, kao i o budućnosti Nacionalne zdravstvene službe NHS, institucije koja je za Britance sveta.

Pravi rad tek počinje

„Britanci su trezveni“, poručuje Glis. I kaže i da demokratija ni izdaleka nije tako ranjiva kako to u svetlu terorističkih napada nekima možda izgleda. U Francuskoj je Lepenova nedavno izgubila. Njena politika straha i slika užasa nije uspela da suzbije proevropsku kampanju mladog Makrona, čija se novoosnovana stranka savim prikladno zove: „Napred!“

I u Španiji je konzervativna Narodna stranka 2004. izgubila na izborima ne samo zato što je njena unutrašnja politika izazvala nezadovoljstvo, već i zato što je za napad optužila baskijsku terorističku grupu ETA. Ta optužba je samo stvorila u narodu raspoloženje protiv vlade. U Velikoj Britaniji su se stranke dogovorile da do izbora uzdrže od političkih dvoboja. A kako god izgledao rezultat izbora, jedno je jasno: pravi rad tek počinje.