Izgubljena generacija sirijske dece

Kada priča, na licu joj se primećuje bol. „Obično možemo da se oslonimo na solidarnost, na saosećanje koje se primećuje i u donacijama. Tako je obično uvek kada mediji izveštavaju o humanitarnim katastrofama. Ali kada je reč o Siriji, sve je drugačije“, kaže Kony Lenerberg, direktorka regionalne kancelarije za Bliski i Srednji Istok pri organizaciji za zaštitu dece „World Vision“. „O građanskom ratu u Siriji se doduše izveštava svakog dana, ali saosećanje sa bedom i patnjama i tamošnje dece nije toliko kao inače. I to je za nas velika tragedija“, dodaje Lenerberg.

„World Vision“ za Nemačku, od početka krize u Siriji do danas, na raspolaganje je stavio više od 1,5 miliona evra. U planu su dalji projekti u vrednosti od oko 700.000 evra. Većina tih sredstava do sada je otišla u Liban, s obzirom na to da upravo u toj zemlji živi najviše sirijskih izbeglica, a sam Liban taj problem ne može da reši. Do sada je ta zemlja (koja je po površini manja od Crne Gore, ali ima skoro četiri miliona stanovnika) primila više od milion izbeglica iz susedne Sirije. Među njima je najveći broj dece i mladih ispod 18 godina. Svi oni žive u izbeglički logorima, većinom u smeštaju koji samo podseća na šatore, u više nego katastrofalnim uslovima.

Nedostaje nastava na arapskom

„World Vision“ se pre svega brine za najosnovnije humanitarne potrebe. Tako je na primer, uz finansijsku pomoć nemačkog Ministarstva spoljnih poslova, u izbegličkom logoru Beka-Tal Latrine, instaliran dovod vode kao i snabdevanje najosnovnijim životnim namirnicama.

Osim toga, ta organizacija brine se i oko školovanja dece izbeglica. „Najveći izazov predstavlja činjenica da mali Sirijci najčešće govore samo arapski, dok se u libanskim školama nastava odvija uglavnom na engleskom ili francuskom“, kaže predsedavajući organizacije „World Vision“ u Nemačkoj, Kristof Vafenšmit.

Trenutno ta organizacija koristi letnji školski raspust u Libanu, kako bi u trenutno praznim učionicama organizovala nastavu na arapskom za decu iz Sirije. Nastavnici su učitelji koji su i sami izbegli iz te zemlje. Regularnu nastavu u Libanu, naime, u proseku posećuje samo 38 odsto dece-izbjeglica. Dva odsto njih uspeva kasnije da upiše neku srednju školu. „I to je dodatni problem. Osim traumatičnih iskustva iz rata, ta deca ne dobijaju dovoljno obrazovanja. Nemaju perspektivu. Čak i kada se rat jednoga dana bude završio, Sirija će još dugo da pati od posledica sukoba“, kaže Vafenšmit.

Kako bi pomogli toj djeci, „World Vision“ od državnih institucija, ali i civilnog dela društva, traži više pomoći i podrške. Nemačka doduše čini već dosta toga, ali ta pomoć bi trebala još više da se proširi. „S velikom zabrinutošću pratimo napetu situaciju u Libanu. Zbog tolikog broja izbeglica, neka mesta u Libanu već sada imaju dvostruko veći broj stanovnika nego pre godinu dana. To stvara veliki pritisak na zdravstveni sistem, na sistem obrazovanja… I svaki Libanac to osjeća. U praksi to znači da recimo jedna majka za termin kod lekara za svoje dete, mora da čeka dvostruko duže nego ranije. Deca više ne mogu da igrati fudbal na igralištima jer njih više nema – ona su postala izbeglički kampovi“, kaže Kristof Vafenšmit.

Potrebno je pre svega više novca

Ono što je posebno tragično jeste i činjenica da izbeglice iz Sirije moraju da plate za krov nad glavom – a novca u principu nemaju. Zato su često spremni da rade bilo kakav posao za minimalnu platu kako bi uopšte došli do novca. „A to pak pokreće drugu dramatičnu spiralu u Libanu – zbog toga su plate u celoj zemlji pale na vrlo nizak nivo“, objašnjava Vafenšmit.

„World Visin“ zato vrlo jasno apeluje na međunarodnu zajednicu da učini više, kako za Siriju tako i za susedne zemlje. Pre svega im je potrebno više novca za škole, za nastavu na arapskom jeziku, za prostorije u kojima bi se ta deca konačno osećala bezbedno od rata i iskorišćavanja svake vrste. Osim toga, potrebno je hitno izgraditi i savetovališta u kojima bi mališani dobili psihološku pomoć, terapije, zbog svih traumatičnih iskustva kroz koja su do sada prošli.

Autorke: Sabine Kinkarc / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković