Izlet u radioaktivnu zonu

Policajci patroliraju po ulici, nose zaštitne maske i rukavice i mere intenzitet radioaktivnog zračenja. Oni kontrolišu strani televizijski tim, stalno telefoniraju, nazivaju nekoga kako bi dobili potvrdu da je dozvola koju su im nemački novinari predočili zaista važeća. Ne znaju – to pokazuje 45-minutni dokumentarac nemačke televizije WDR – da nivo radijacije varira iz metra u metar. Na livadama i u šumama je, naime, mnogo viša nego na putu. Pri tom je fatalno to što je radijacija – nevidljiva. Policajci nisu iz kraja oko Fukušime. Oni su poslani ovamo, u ozračenu zonu, po dužnosti. Nemački novinar poznat po svojim popularnim naučnim emisijama Ranga Jogešvar i njegov tim su ovde, pak, dobrovoljno.

„Zadatak nas novinara je da pažljivo posmatramo stvari“, objašnjava Jogešvar motive za svoju posetu oštećenom reaktoru u Japanu koja nosi veliki rizik po njegovo zdravlje. Nuklearna elektrana u Fukušimi je 2011. godine velikim delom uništena. Došlo je do topljenja jezgra radioaktivnih štapova usled čega su ogromne količine radijacije ispuštene u okolinu, 100.000 ljudi ostalo je bez doma, a u Nemačkoj je doneta odluka o zatvaranju nuklearnih elektrana. Nemačka kancelarka Angela Merkel je još manje od šest meseci pre toga bila izrazila svoje poverenje u atomsku energiju i najavila da će produžiti vek trajanja nuklearki.

Poput mravinjaka

U nuklearnoj elektrani Fukušima danas još radi 6.000 ljudi. Svi oni su zaposleni oko otklanjanja ruševina i dekontaminacije – koliko im to opasnost od zračenja dozvoljava. Svaka radna smena traje samo dva sata jer je rad u zaštitnim odelima vrlo naporan. Kompanija nadležna za Fukušimu, Tepco, za novinare iz Nemačke je sastavila minunciozan plan: svaki od gostiju je naoružan sopstvenim meračem radioaktivnosti koja vrlo snažno oscilira.

U sigurnosnoj zoni je televizijski tim prošao kroz sve mere zaštite: „Lateks, pamuk pa opet lateks“, kaže Jogešvar u kameru. Još prepoznatljiv. Navlači tri para rukavica, jedne preko drugih, prsluk s paketićima za hlađenje koji bi trebalo da mu pomognu da podnese vrućinu u zaštitnom odelu, na kraju i masku za disanje. Čitava ta zaštitna oprema je hermetički zatvorena i zalepljena kako na kožu i u telo ne bi prodrle radioaktivne čestice. I kamere se zamotavaju u foliju. Tako opremljeni i zaštićeni, članovi tima mogu komunicirati samo preko megafona.

Autobusom ih prevoze preko područja nuklearke. Vide da se među srušenim fasadama i ruševinama pomalja divovsko zdanje. Objašnjavaju im da je radioaktivnost toliko visoka da se ruševine tu još ne mogu uklanjati. Zgrada reaktora je na brzinu prefarbana zelenom bojom koja je trebalo da veže radioaktivne čestice za zidove. Debele čelične ploče na podu bi trebalo da spreče da se radijacija dalje širi iz tla. Posetioci iz Nemačke mere zračenje: 87 mikrosieverta na sat. Poređenja radi: jedan građanin Nemačke je čitave godine u proseku izložen zračenju od 4 milisiverta.

Pionirski poduhvati

Nad reaktorom u bloku 4 Tepco je izgradio čeličnu konstrukciju visoku 50 metara koja bi trebalo da spreči njegovo urušavanje. U bazen u kojem se hladilo 1.500 radioaktivnih štapova survale su se svojevremeno ruševine, a zbog kolapsa sistema struje, štapovi više nisu mogli biti hlađeni pa je pretilo topljenje njihovog jezgra. Većina štapova je pomerena. U dokumentarcu nemačke televizije pokazuje se kako je samo za ovu svrhu napravljena transportna posuda.

Nemačka televizijska ekipa ulazi u blok 1 „s tehnikom iz sedamdesetih godina“. Ovde je osoblje doživelo apsolutnu katastrofu: prvo se zatresla zemlja. Potom su 15 metara visoki talasi zapljusnuli zaštitne brane reaktora koji se nalazi direktno na morskoj obali. One im nisu mogle odoleti i voda je velikom silinom počela da prodire u reaktor, blokiravši sistem hlađenja i rezervnog napajanja strujom. Usled svega toga je došlo do eksplozije koja je uništila delove postrojenja. Osoblje je stajalo u mraku i nije moglo da vidi da se visoko radioaktivni štapovi više ne hlade.

Još i danas Tepco mora da hladi štapove u kojima je došlo do topljenja jezgra ogromnim količinama vode. U postrojenje se sliva više kubika vode – na sat. Kako bi se sprečilo da kontaminirana voda prodre kroz pukotine i dospe u podzemne vode, mora se stalno ispumpavati. Svakoga dana se izvan reaktorskog bloka skladišti 700 kubnih metara visoko kontaminirane vode u velikim cisternama. Svaka od njih može primiti milion litara. 350 cisterni je već puno. Na zemljištu nuklearke će biti izgrađeno postrojenje za dekontaminaciju te vode. Slično filtersko postrojenje u svetu ne postoji. Dok ono ne bude završeno, biće stalno potrebne nove cisterne.

Decenijski Sizifov posao

Proći će decenije, zaključuje nemački novinar Jogešvar, dok japanski atomski inženjeri uspeju da ohlade oštećene gorivne štapove. Još uvek je nivo zračenja oko njih toliki da čak ni roboti tamo ne mogu da rade. Nakon povratka u bezbednosnu zonu, radnici Tepca mere stupanj ozračenosti posetioca iz Njemačke. On nije viši od zračenja kojem je izložen putnik aviona na letu u Japan i natrag. „U čitavom kraju oko reaktora još vlada vanredno stanje“, priča Rangar Jogešvar u svom dokumentarcu. 146.000 ljudi je evakuisano s tog područja. Na njemu još decenijama niko neće moći da živi.

U zoni koja je nešto udaljenija od nuklearke u Fukušimi zračenje je manje. Tamo ljudi mogu da borave barem preko dana. U celo regionu se sve vrti oko posledica nuklearne katastrofe. To simbolišu crne plastične vreće koje se mogu naći na svakom koraku, u hrpama. Na području čitave zone kontaminiranosti uklanja se, takoreći guli, sloj zemlje debeo pet santimetara. Ovde su nekada bila polja pirinča i plantaže voća. Sada su to puste livade koje prekriva korov. „Osećam se kao da sam u ratu“, kaže jedna stanovnica s prisebnošću i dostojanstvom tipičnim za japansku kulturu. Ona je sve izgubila. A ipak ima snage za smešak.

Put nemačku televizijsku ekipu vodi dalje kroz sablasno puste gradove i gradilišta. Muškarci stružu radioaktivnu prašinu s krovova i sa zidova. U gradu Fukušimi, 62 kilometra udaljenom od nuklearke, živi 300.000 ljudi. I tamo se svaka zgrada dekontaminira jer kiše nanose radioaktivni jod i cezijum. Japanci su postavili sebi zadatak da ponovo – korak po korak – osvoje ovaj kraj. Štaviše, čak razmatraju mogućnost ponovne uspostave rada oštećene nuklearke.