Izložba je nosila prekratku suknju

Volite li stripove? Čitate li i dalje ponekad Dilana Doga, melanholičnog lovca na noćne more, ili Martija Misteriju i njegove bizarne avanture? Pratite li Betmena dok se među koricama stripa bori sa najgorim psihopatama i ubicama Gotama? Sećate li se možda vampirskih priča Harlana Drake, poznatijeg kao „Dampyr"?

E pa, to vam je sve bila satanistička propaganda, blud, nemoral i izopačenost.

To bi verovatno bilo stručno mišljenje petnaest balavandera koji su sa maskama i „fajerkama" upali na izložbu andergraund stripa „Novo doba", bacili suzavac i pokidali sve radove a zatim strugnuli u mrak, neometani od strane policije u komšiluku.

U poslednje vreme zaređale su takve intervencije u smeru propisivanja šta se sme javno raditi: u prošli petak izložbu „Kapija – i kad boli, istina je lijek" prekinuo je takozvani Miša Vacić, a reditelj Zlatko Paković danima dobija pretnje likvidacijom zbog predstave „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo". To je samo spisak za prve dve nedelje oktobra.

Incident na izložbi „Novo doba" u zemunskoj galeriji „Stara kapetanija" posebno je interesantan zato što mu, za razliku od drugih skorašnjih slučajeva, nedostaje šovinistička dimenzija: reč je o izložbi andergraund stripa, događaju koji gotovo bez izuzetka prolazi ispod većine radara i privlači samo posvećenike. Da li je učešće Marka Somborca, koji u svojim političkim stripovima čačka vlast (ali i opoziciju), učinilo događaj interesantnim i za drugačiju publiku ili je posredi nešto drugo, nemoguće je reći.

Nesrećni „Kenjkavac"

Tek, neko je na društvenim mrežama okačio jedan od radova, crtež pod nazivom „Kenjkavac" sa karikaturalnom bebom sa sekirom u glavi i natpisom „Kenjkavac – bebac koji mnogo kenja pa dobije sikiru u glavu", i lavina zgražavanja na društvenim mrežama je započela. „Satanizam", „bolest", „morbidno"... Huškanje na autore trajalo je danima, prelazeći uoči otvaranja u pretnje smrću, a zatim kulminirajući uništavanjem izložbe.

Da li je taj „Kenjkavac" bio baš toliko strašan? Jeste, ali samo ako nikad niste videli adolescentske crteže na poleđinama sveski, ne znate ni šta je blek metal ni šta su grafiti, promakli su vam baš svi naslovi knjiga Vojislava Šešelja, nikad u životu niste videli ni minut horor filma i niste zalazili ni u jedan javni ve-ce. Potpuno je u redu ako niste imali takva životna iskustva, ali izvesno bi vas obeležila daleko gore nego karikatura veličine razglednice koja je, uzgred, nastala pre čitave 24 godine.

Šalje li ona možda lošu poruku? Pa, možemo komotno da odbacimo mogućnost da će neko da pogleda „Kenjkavca" ili druge eksponate izložbe „Novo doba" i da zbog toga poželi da nasekira bebu.

Spreman sam da prihvatim suprotno jedino ako ćemo tvrditi da i Komandant Mark može da stvori poriv da nabijete sebi rakuna na glavu i ubijete britanskog vojnika. Čak ni uz gigantski napor mašte nije zamislivo da nešto poput ove izložbe može da na neki način utiče na normalizaciju nasilja nad decom ili stvori društvenu atmosferu u kojoj će to postati prihvatljivije nego što u Srbiji već jeste. Upravo je suprotno: kao i ostatak izložbe, taj crtež iz '90-ih pokazuje koliko je surov, ružan i crn bio humor u godinama ratova, zločina, sankcija, hiperinflacije i opšte bede.

Pitanje javnog morala

Ako, dakle, odbacimo kao budalaštinu ideju da je strip nekako opasan, preostaje nam još pitanje javnog morala, večite ranjene srne svakog malograđanina. Javni moral je kroz istoriju razaralo svašta, počev od rok muzike i hipika pa do ženskih tela kao takvih.

Ugrožavao ga je i „Šarli Ebdo" svojim karikaturama, pa su islamski fanatici pobili 12 članova redakcije.

No, da li je ovih petnaestak pubertetlija zaista osećalo da im je neko nekakvim crtežom narušio njihova visoka moralna načela? Naravno da ne: videli su dozvoljenu metu.

Hoće li upadati po bibliotekama da sa polica čupaju sabrana dela markiza De Sada, puna telesnih otvora i pratećih aktivnosti? Hoće li uletati u knjižare „Lagune" i „Delfija" da pokidaju svako izdanje Minjolinog „Hellboy-a" i da se iskale na Moebijusovoj „Kiti mahnitoj"? Da li će u froncle iskidati Gojinu sliku „Saturn proždire svog sina", na kome mahniti bog zubima kida novorođenče, ako se ikad pojavi na nekoj izložbi u Beogradu? Hoće li, ako im je već toliko stalo do bezbednosti i dobrobiti nacrtane dece, rešiti da se bore i za stvarnu, pa uleteti u zgradu vlade da pitaju zašto država finansira izgradnju kineske fabrike Linglong a ne lečenje bolesne i umiruće dece?

Podrška gnevnoj nejači

Svi znamo odgovore, jer znamo da bi u tom slučaju bilo i posledica. Naši bubuljičavi borci za javni moral nisu u stanju da obuzdaju taj fiktivni pravednički gnev samo u slučajevima kada je najgore što može da im se desi ukor razrednog starešine. Naime, od šest do sada uhapšenih, većina ih je maloletna i neće im se desiti ništa značajno – izvesno je da će i roditelji potrčati da svojoj nejači daju podršku u borbi protiv stripova. No, podrška nije stigla samo od njih.

U igru se uključilo i Ministarstvo kulture, sačinjavajući saopštenje koje doslovno curi od loših namera jer se napadom posredno bavi u dve polurečenice, osuđujući svako nasilje nad umetničkim slobodama, verovatno uključujući tu i upad Vandala u Rim 455. godine nove ere pod kraljem Genserikom.

Nakon toga sledi čuveno „ali" koje znači „sve pre ove reči je budalaština, evo šta stvarno mislimo". Ostatak saopštenja na trostruko većem prostoru osuđuje samu izložbu kao „afirmisanje skarednih i nemoralnih sadržaja", „patologiju i devijaciju svesti" i „podzemlje ljudskog duha". Ukratko, ministarstvo nastoji da nam saopšti da je izložba nosila prekratku suknju u mračnoj ulici.

Već viđeno

Igrom slučaja, i ideju o „degeneričnoj umetnosti" i terminologiju kojom je opisuju već smo videli u istoriji: isti pojam (Entartete Kunst) popularizovali su, igrom slučaja, i nacisti tokom svog uspona na vlast da denunciraju svaki vid moderne umetnosti, nazivajući ga – kako ono beše – „bolešću", „morbidnim", „skarednim" i tako dalje. Naravno da je sličnost nehotična, ali bi svakako bila manje upadljiva da u ministarstvu imaju pameti da uz to barem ne terciraju Sturmabteilungu.

Zašto su se naši vandalčići uhvatili baš dece, i zašto će im to proći nekažnjeno, bez obzira na privođenja?

Odgovor nam može postati jasniji ako bacimo pogled preko okeana, gde Qanon kombinuje teorije zavere sa moralnom panikom, izmišljajući zatočenu decu u podrumima picerija i podzemnim bazama ljudoždera. Kao i fiktivnog Kenjkavca, i tamo nepostojeće mališane „spasavaju" desničarske moralne gromade, a krajnja svrha je banalna: stvoriti političku korist za Trampa.

Kod nas moralna panika figurira na mnogo nižem nivou, kao povod za arbitrarno nasilje za koje vlast zadržava diskreciono pravo da ga dozvoli ili spreči, potpuno podrži ili mlako osudi, već prema potrebi. U državi u kojoj je bezakonje uveliko postalo norma, to je opasno oruđe. Za razliku od sekire nacrtane u glavi Kenjkavca, oko ove može lako da se priveže snop pruća.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android