Ja hoću život, bolji život

Crveni tepih, kamere i blicevi foto-aparata. U hotelu Hajat sede doterani ljudi i vode ozbiljne razgovore. To je lep i bogat svet blistavog Berlinala. Ali, u tamnim bioskopskim salama u blizini Potsdamer placa može se videti se jedna sasvim druga realnost – priče o onima koji nisu deo uspešnog, globalizovanog sveta, onima koji se s teškom mukom bore za opstanak, poštovanje i dostojanstvo.

Duhovi prošlosti

Cisko je jedan od protagonista igranog filma „Out of my Hand“, Takešija Fukunaga, koji se prikazuje u revijalnom programu „Panorama“. Cisko radi kao rob na plantaži kaučuka u Liberiji. Uslovi rada su užasavajući, a ni kratak štrajk nije doneo ništa dobro. Cisko je otac porodice i nada se da će bolji život pronaći u Americi. Njegov rođak koji živi u liberijanskoj zajednici u Njujorku poziva Ciska kod sebe i nalazi mu posao. On počinje da radi kao taksista. Ali, ono što počinje kao nada, završava kao tragedija. Jer, Ciska sustiže prošlost – sreće se sa Jakobom koga poznaje od ranije. Bili su zajedno kao deca-vojnici. „Neki duhovi te prate“, kaže Cisko, „ma gde bio.“

„Out of my Hand“ (fotografija gore) je prva liberijsko-američka koprodukcija ikada. A ujedno i prvi film japanskog reditelja Takešija Fukunage, koji živi i stvara u Njujorku, sniman s LIberijcima. Reč je , dakle, o međunarodnom projektu koji nije imao veliki budžet i koji priča jednu sasvim malu priču. Ali, kako kaže Kristof Terhehte, urednik „Foruma mladog filma“ na Berlinalu, male priče često su mnogo snažnije nego one u kojima se pokušava da se objedini sve. Njih često pričaju reditelji koji imaju na raspolaganju malo novca i koji sebe ne vide kao zanatlije, već kao umetnike. „Panorama“ i „Forum mladog filma“ predstavljaju ove godine mnoge ubedljive primere, a među njima i film jednog reditelja poreklom iz Bosne i Hercegovine.

Neustrašivi borci

U jednoj maloj kancelariji u Tel Avivu danonoćno radi nekoliko žena. „Hotlajn“ za izbeglice i imigrante je u stvari mala nevladina organizacija koja ljudima bez odgovarajućih dokumenata, mahom Afrikancima, objašnjava njihova prava, pomaže im i bori se za njih. Već godinama preko Sinaja dolazi reka ljudi kojima je sve dobro u poređenju sa onim odakle dolaze. Ali, svaki ilegalan prelazak granice tretira se kao krivično delo i za njega može da se dobije godina dana zatvora. Zatvori u blizini granice s Egiptom stalno se proširuju. Takvom zakonu protivi se organizacija „Hotlajn“. Rediteljka Silvina Landsman bila je sa njima na različitim lokacijama: u zatvorima, kod državnih službenika, u sudovima... Uvek s kamerom u ruci, u nesebičnoj borbi s vetrenjačama: protiv besnih ljudi koji napadaju aktiviste, ponekad čak i fizički: mržnja prema strancima, izbeglice su crnci, oni nisu Jevreji…

Vladimir je imao sreće. Njemu se dopada novi dom. Ogroman brod u srcu Kopenhagena. Danski Crveni krst je ovaj brod preuredio u prihvatilište za oko 1.000 izbeglica koji su pobegli iz ratom zahvaćene Bosne i Hercegovine, jer su svi drugi kapaciteti u zemlji bili popunjeni. Bilo je to 1992. kada je Vladimir imao 12 godina. Sa starijim bratom i majkom izbegao je iz Sarajeva. Njegova porodica podnela je zahtev za azil i trebalo je da u Danskoj započne novi život. Ali, u „Flotelu Evropa“, kako se zvalo to plutajuće sklonište, boravak se otegao na dve godine.

Novi život

Kako bi ocu, baki i dedi dokazao da im ide dobro i da u stvari dobro žive, redovno bi slao video-poruke u nekadašnju domovinu – kao uostalom i mnoge druge izbeglice. Nevoljno se predstavljajući kao fini momak, u tim porukama bi govorio: „u školi nam je dobro, u bosanskoj, ali uskoro bi trebalo da krenem i u dansku školu, imam prijatelje, igramo fudbal... i tako svaki dan...“

Dvadeset godina kasnije, Vladimir Tomić od bezbroj VHS kaseta pravi izuzetno umetničko delo – takozvani „Found-Footage-Film“ – kojem nije bio cilj samo da dokumentuje stradanje izbeglica, već i da arhivskim snimcima, uz ironičnu distancu, ispriča priču o odrastanju i to što više moguće autobiografsku.

Priča o Vladimiru, smrtno zaljubljenom u nedodirljivu Melisu, koji beži preko palube broda, ženi na recepciji povredi noge i sa kul ortacima pije svoje prvo pivo. Da li je to dokumentarac? U svakom slučaju je uzbudljiv i jedinstven. To je film koji vas ne ostavlja ravnodušnim i koji oslobađa izbeglice iz večite uloge žrtve i sa samopouzdanjem ih ispraća u život. A Vladimir Tomić? On i dalje živi u Kopenhagenu. Postao je uspešan reditelj u gostima na Berlinalu. U mračnom bioskopu i u centru pažnje.