Japanci tragediju prevazilaze uz osmeh

Japanska tradicija ne dozvoljava da ljudi izgube svoj obraz, bez obzira u kakvim se situacijama nalazili. Japanci poslednjih nekoliko dana imaju i dovoljno razloga za očaj. Stanovnici zemljotresom i cunamijem pogođene japanske oblasti ostali su bez krova nad glavom, a mnogi još traže svoje najmilije: decu, roditelje, bližu i dalju rodbinu. Na svu nesreću, prete im i radioaktivna zračenja nakon eksplozija u atomskoj centrali.

Međutim, na televizijskim snimcima koje kruže svetom, vidljivi su kadrovi Japanaca koji na niskim temperaturama mirno stoje u redu za hranu, vodu i odeću i nastoje da spasu ono što se spasiti može. Bez ekscesa i nasilja. Predsednica Nemačko-japanskog društva Pia-Tomoko Meid objašnjava da je takvo ponašanje odraz japanskog mentaliteta.

„Japanci su veoma povučeni kada je reč o ispoljavanju ličnih emocija. Oni ne žele da opterećuju druge svojim osećanjima. To objašnjava i činjenicu zašto se mnogi smeškaju kada daju svoje izjave. Kažu: ’Oh, grozno, nemam više kuće’, a pri tome se smeškaju“, objašnjava Pia-Tomoko Meid.

Japanci se svaki dan nadaju zemljotresima

Za mnoge Evropljane to je neshvatljivo. Međutim, japanska tradicija nalaže da pojedinac ne sme svoja loša osećanja da prenosi na druge ljude. Japanci su pri tom i mnogo opušteniji u odnosu na druge narode. Mentalitet, tradicija, ali i šok, razlozi su takvog ophođenja Japanaca sa trenutnom situacijom.

„Oni u stvari svakodnevno računaju sa novim zemljotresima. Japanci su bili spremni na jedan veliki zemljotres. Doduše, očekivali su da se on desi u Tokiju. Dakle, mogu slobodno da kažem, Japanci su donekle i emocionalno pripremljeni na velike zemljotrese“, kaže predsednica Japansko-njemačkog društva.

Japancima je važna i harmonija u grupi. Svaki Japanac je deo jedne grupe, što znači da svi moraju da slede isto pravilo. Nema nedoličnog ponašanja. Japanska filozofija tog pravila jeste da čovek koji pravi ekscese pada na teret celoj grupi. Svi pripadnici grupe imaju isti problem koji mogu da reše samo zajedničkim trudom i naporom, objašnjava Pia-Tomoko Meid.

Japanci uvek „paze na obraz“

To što se u Nemačkoj stiče utisak da Japanci ne žele tuđu pomoć iz inostranstva, pa čak ni od japanske dijaspore, Meid opet obrazlaže posledicama japanskog mentaliteta. „U ovom trenutku, pomoć sa strane im više smeta. Japanci ne žele jednostavno da kažu: ’Dođite’, a da prethodno ne znaju šta da rade sa tim ljudima. Te ljude sa strane treba negde smjestiti, oni ne znaju jezik, ne znaju gde da idu. Zato Japanci prvo žele tačno da vide gde im je pomoć potrebna i da te ljude tamo i angažuju. Bilo bi to gubljenje obraza, dovesti ljude sa strane, a ne znati kuda i šta s njima. Oni su i u ovakvim teškim situacijama, ipak, japanski gosti.“

Ove devize se pridržava i japanske dijaspora. Prvo čekaju informacije i smernice iz Japana, pa će tek onda da reaguju reagovati. Japanska dijaspora poručuje:

„Oni će nam reći šta im je potrebno, a kada nam to kažu, mi ćemo se pokrenuti. Kod nas nema aktivizma samo da bi bilo akcije.“

Autorka: Selma Filipović

Odgovorni urednik: Ivan Đerković