Jel’ pevaš Ozile?

Berlinski Tagescajtung prenosi da je ministar unutrašnjih poslova Hesena, Folker Bufije, rekao je da pevanje himne zapravo spada u lepo ponašanje i da je sramota što se o tome uopšte diskutuje: trebalo je da se igrači toga sami sete! Za razliku od njega, savezni ministar unutrašnjih poslova Hans-Peter Fridrih odbacio je takve zahteve i rekao: „Posle ovako izgubljene utakmice u polufinalu ne moramo sada tražiti sve moguće razloge za poraz.“

„Neka peva onaj kome je dato“ – naslov je neuobičajenog priloga koji je tim povodom objavio Frankfurter algemajne cajtung. U pitanju je mala zbirka pisama čitalaca. „Nekako simpatičniji“ – piše tako Konstantin Štekel iz Hamersbaha: „Italijani su mi još i pre prvog zvižduka sudije bili simpatičniji. Sa kolikom strašću oni pevaju svoju himnu! Oni tako pokazuju da igraju za milione italijanskih gledalaca i navijača… Sasvim druga slika u nemačkoj reprezentaciji: pola ekipe za vreme intoniranja nemačke himne ni da mrdne ustima. Ako je suditi po osećanjima, sa takvom ekipom ne mogu više da se u potpunosti identifikujem. Doživeo sam ih kao individualiste koji igraju samo za sebe.“

„Otvorite usta!“ – to je poruka koju šalje i Gerhard Evers iz Erfurta: „Za je za deo naše reprezentacije toliko teško da pevaju tekst naše himne? I Italijan Baloteli, koji je Nemačku izbacio iz daljeg takmičenja, ima imigrantsku pozadinu - pa ga to ipak ne odvraća od pevanja himne Mamelija čiji su stihovi delimično ratnički: Spremni smo na smrt. Italija zove. Azuri bez izuzetka pevaju svoju himnu a squarciagola, iz punih pluća. Kakva razlika u odnosu na nemačku ekipu. To je sigurno upalo u oči međunarodnoj publici. Zatvorena usta će većina tumačiti kao distanciranje od Nemačke. Sigurno je da mnogi igrači godinama igraju u stranim timovima. Tamo je njihova lojalnost, tamo su njihova prijateljstva, težišta života. U vremenu međunarodnih fudbalskih berzi, na kojima se stalno barata tržišnim vrednostima igrača – nabacane nacionalne reprezentacije su farsa. Ali, dokle god ih ima, i dokle god one bude emocije navijača i igrači bi trebalo da učestvuju u tome i da bar stvore iluziju da se identifikuju sa zemljom čiji pasoš nose – tako što će bar otvarati usta.“

„Zgrčena gomila“ – tako i Art Antoneli iz Švarmštata vidi nemačku reprezentaciju: „Oprostite mi, ali uporedite još jednom ponašanje timova Nemačke i Italije prema himnama. O autodopingu entuzijastičnog pevanja, većina nemačkih igrača kao da još ništa nije čula. Možda će budući reprezentativci možda malo bolje da savladaju himnu od ove zgrčene gomile. Onaj ko razume govor tela, video je dolazak katastrofa – nije to građa od koje su sagrađeni osvajači titula.“

„Sigurno nije do teksta“ – piše Dominik Hvalek: „Naravno da ovakva utakmica može i racionalno da se objasni. Nemačka je izgubila jer su različiti igrački faktori doveli do grešaka i vođstva Italije od 2:0. Ali ima i jedan drugi nivo koji ne može samo racionalno da se opiše: volja da se pobedi, da se pobedi za nekoga ili nešto. Ako se usredsredimo samo na tu volju, onda je već i pre početka utakmice bilo jasno ko će iz te utakmice izaći kao pobednik. Dok je italijanska ekipa pevala da se sve orilo, pet od jedanaest nemačkih reprezentativaca je držalo usta čvrsto zatvorena. Preostala šestorica igrača, ali i oni na klupi za rezerve kao i stručni štab, delovali su zbunjeno i bar se pravili da pevaju. Pitam se šta je ove prve podstaklo da ne pevaju i zašto ovi ostali sa tim takođe imaju problem. Treća strofa, koja je izabrana za himnu, ne sadrži ni diskriminaciju, ni nečije izopštavanje, niti rasizam, pa da Podolski, Ozil, Kedira, Boateng ili Gomez ne mogu da je pevaju… Nema razloga da se ona odbija – jer pravo i sloboda štite i fudbalere kao što je Ozil od nipodaštavanja njegovog porekla.“

Pripremio: Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković