Jevrejska zajednica se u Nemačkoj širi brže nego bilo gde u svetu

Mnogi bolje poznaju jevrejsku kulturu i istoriju od njihovih roditelja. Često se aktivno angažuju u sinagogama i jevrejskim zajednicama, te studentskim organitacijama, kojih ima u gotovo svakom većem nemačkom gradu. U Diseldorfu je jevrejska zajednica osnovala centar „Kadima“ što na hebrejskom znači „ići dalje“.

Omladinski centar „Kadima“ nedavno je organizovao posetu jevrejskim spomenicima. Jevrejska tradicija prenosi se s kolena na koleno. Oko 90 mladih dolazi svake nedelje u jevrejski Centar. Tako je već 40 godina, koliko postoji centar u Diseldorfu. Neki od članova centra govoreći o svom poreklu kažu:

„Moj otac je iz Poljske, a majka mi je Rumunka.“

„Oba roditelja su mi iz Moskve.“

„Ja sam iz Azerbejdžana, iz prestonice Baku. Imao sam šest godina kada sam ovde stigao."

“Moja majka je Nemica, a otac Rumun, dok sam ja rođena ovde u Diseldorfu.“

Jedno je zajedničko - religija

Teško da mogu biti različitije porodične priče. Ali svima njima jedno je zajedničko – religija. A upravo je religija potpuno nepoznata većini ljudi u Nemačkoj. Zbog toga su tinejdžeri stalno suočeni sa pitanjima: Šta je to Pesah? Šta je Hanuka? Zašto se subotom ne sme raditi? 17-godišnji Jahia Jahiaev kaže kako odmah treba imati spreman odgovor:

„I mi rado želimo da saznamo više. Je li tačno to što piše u novinama? Ili kada se govori o Izraelu, onda u svom razredu moraš biti spreman na raznolika pitanja. Od tebe se očekuje da poznaješ istoriju Izraela.”

Kada se na času istorije govori o Drugom svetskom ratu, pogled je odmah usmeren prema nama, Jevrejima, dodaje Žanina Laks:

„Tada obično moraš da se braniš ili u najmanju ruku daš odgovor koji je politički i istorijski korektan. Pošto su članovi moje porodice preživeli koncentracioni logor, moje kolege iz razreda žele da saznaju više o tome.“

Radoznalost je uvek prisutna i najčešće dobronamerna

Međutim, ponekad mladi Jevreji moraju da se suoče i sa antisemitizmom, mržnjom prema njima. I upravo zbog toga je 18-godišnja Marija Pušilova morala da promeni školu:

„Kada su saznali da sam Jevrejka, odmah su hteli da me se reše. U mom razredu, jednostavno nisu mogli da se s tim suoče. Za svaku sitnicu su me omalovažavali. A, kad svaki dan u suzama ideš kući, onda ti se i škola smuči.“

Iako su ovakvi primeri retki, još uvek ih ima. Jedan od razloga jeste i taj što se mladi iz centra „Kadima“ u javnosti ne prepoznaju kao Jevreji. Lančić sa Davidovom zvezdom nose prikriveno. Muškarci jevrejsku kapicu, kao verski simbol prepoznavanja, ostavljaju kod kuće. Tako16-godišnja Izabela Zuhodreva kaže:

„Ako bi me neko potpuno stran na ulici pitao, odakle sam, ne bih rekla da sam iz Izraela, da sam Jevrejka.”

Gde pripadam?

Izabela je rođena u Letoniji, odrasla u Nemačkoj. Zbog toga se i sama kao vernik pita gde pripada, gde joj je domovina? Do sada, međutim, odgovor nije našla:

„U Nemačkoj se dobro osećam, ali kao Jevrejka. Nisam mogla da se vratim u Letoniju, a kako, opet, da živim u Izraelu? U Nemačkoj kao Jevrej, nije baš da ste nepoželjni. Pre bih rekla da ste kao i svi drugi ljudi. U Izraelu bih sigurno saznala i doživela više u smislu verske i kulturne pripadnosti.“

No i u samoj Nemačkoj Jevreji mogu da neguju svoje religijske običaje, jer vrata verske opštine su za sve članove otvorena.

Aktivnosti su mnogobrojne, a o praznicima se slavi

Međutim, ne učestvuju svi Jevreji u tome. Pogotovo ako su iz bivših republika Sovjetskog Saveza. Oni se teško uklapaju, jer su u domovini odrastali bez tradicije. Tako se događa da su njihova deca danas verski i kulturološki obrazovanija od njih samih. Takav je slučaj i Liane Kotliar iz Letonije:

„Ja sam jedino religiozna u mojoj porodici. Mi slavimo Pesah i Hanuku, ali moji roditelji ne jedu košer, dok ja to pokušavam jesti. Često odlazim u sinagogu. Doživljavam više toga nego što su to u prilici bili moji roditelji.“

Poreklo, porodična tradicija, maternji jezik, kod mladih su svojevrstan bunt. Ali, ima nešto što ih povezuje i što se rečima ne može izraziti:

„To je pre svega mentallitet i odgajanje u duhu tradicije. To je uticaj na mladog čoveka, koji se kod drugih ne može sresti“, kaže Uli Etinger.