Jezičke barijere u psihoterapiji

Otprilike svaka treća odrasla osoba u Nemačkoj godišnje pati od psihičkih smetnji, u najmanju ruku povremeno. To proizilazi iz aktuelnih statističkih podataka Instituta „Robert Koh“. Ne mora svaka od tih smetnji da bude terapeutski tretirana. Ponekad su dovoljne vežbe opuštanja ili promene u ličnom okruženju. Ali ukoliko je patnja prevelika, potrebno je potražiti pomoć psihoterapeuta.

Međutim, potraga za pogodnim terapeutom nije laka. S jedne strane često postoji duga lista čekanja, s druge upravo u psihoterpaiji je veoma bitno da se terapeut i pacijent razumeju – kako lično, tako i jezički.

Ljudi imigrantskih korena koji uopšte ili samo malo govore nemački jezik zato se nalaze pred velikim problemom. I dok je prilikom posete lekaru često moguće da član porodice ili prijatelj prevode pacijentu, u psihoterapijskom lečenju ta mogućnost je isključena. Naime, ono o čemu se govori prilikom tih sesija isuviše je lično. Često se prilikom terapeutskih razgovora govori o situaciji u porodici ili socijalnom okruženju.

Specijalno obrazovani prevodioci

Te nedostatke mogli bi da popune specijalno obrazovani prevodioci koji raspolažu i specifičnim stručnim i kulturološkim znanjima. Trenutno u devet nemačkih saveznih država Diakoni Wuppertal nudi tzv. posrednike za jezik i integraciju, ukratko „SprInt“ - i to na osnovu jedinstvenih standarda kada je reč o kvalifikaciji, certificiranju i posredovanju. Po pravilu, reč je o samim imigrantima koji su tokom 18-mesečnog programa pripremljeni za te zadatke. Po završetku programa, polaznici dobijaju certifikate koje izdaju tri nemačka univerziteta.

Hajke Timen je rukovodilac projekta u Vupertalu. Ona kaže da je mogućnost delovanja posrednika za jezik i integraciju višestrana. „Posrednici za jezik i integraciju rade kako u agencijama za rad, ako postoji potreba za posredovanjem, ali i tokom terapeutskih razgovora, pri čemu su povezani sa dužim terapijskim procesom.“ U tim razgovorima oni su posrednici između terapeuta i pacijenta.

Povratne informacije iz terapeutske prakse uglavnom su pozitivne, izvještava Timen. „Naravno, postoje i ljudi koji kažu da treća osoba u ordinaciji, tako ona sebe opisuje, može da bude prepreka.“ S druge strane, može se čuti i da terapeuti u toj konstelaciji mogu bolje da obrate pažnju na govor tela svojih pacijenata.

To potvrđuje i Rajner Rihter, psihoterapeut i predsednik Saveznog udruženja psihoterapeuta. „Kontakt očima, mimika i gestikulacija igraju veoma važnu ulogu.“ No, uprkos tome, on smatra da je angažovanje prevodioca najčešće druga najbolja mogućnost. U idealnom slučaju, terapeut i pacijent govore isti jezik. Savezno udruženje psihoterapeuta zato već dugo vremena zahteva da bude više ponude psihoterapije na maternjim jezicima.

Rihter smatra da ne nedostaje obrazovanih terapeuta koji vladaju stranim jezicima. „Ali oni ne dobijaju odobrenje“, kaže Rihter. Slično kao i kada je reč o lekarima, i broj psihoterapeuta koji otvaraju ordinacije i svoje troškove pokrivaju preko zdravstvenog osiguranja, u Nemačkoj je ograničen. Rihter zato smatra da Nemačka, generalno gledano, nema dovoljno psihoterapeuta. Kada je reč o ponudi među imigrantima, stanje je još ozbiljnije. U područjima u kojima je udeo određenih imigrantskih grupa veoma veliki, morao bi zato da se dozvoli dolazak dodatnog broja terapeuta.

Bez osiguranog financiranja

Jezičko znanje lekara, psihoterapueta, kao i psihoterapueta za decu i mlade moguće je proveriti na stranicama njihovih udruženja. Tako se u bazi podataka u gradu poput Kelna, u kojem živi više od 60.000 ljudi sa turskim pasošem, mogu pronaći samo dva psihoterapeuta koji navode da govore turski jezik.

Zahtev za finansiranjem terapeutskog rada na maternjem jeziku ili uz pomoć prevodioca u pravilu ne postoji. Prema presudi Saveznog suda za socijalna pitanja omogućavanje jezičkog razumevanja između terapeuta i pacijenta na stranom jeziku ne spada u zakonom obavezujuće delatnosti zdravstvenog osiguranja. No neka zdravstvena osiguranja ipak preuzimaju te troškove dobrovoljno. U odgovoru na pitanje Kluba poslanika Zelenih u Bundestagu u aprilu 2013. godine, tadašnja nemačka vlada dala je do znanja da u tom smislu ne namerava ništa da menja.

Autori: Markus Litike / Zorica Ilić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković