Jezik je duhovni zavičaj

DW: Gospodine Karahasan, nedavno je na nemačkom objavljena vaša zbirka eseja „Senke gradova“. U njoj ste Sarajevo opisali kao grad koji traži da bude ispričan.

Dževad Karahasan: „Postoji više objašnjenja. Prvo je da se istorija posebno intenzivno prelama u Sarajevu. Taj grad je od nastanka više puta goreo, doživljavao opsade i bivao skoro potpuno uništen. S druge strane, od samog početka, u Sarajevu žive ljudi različitih konfesija. Tu živi mnogo etničkih zajednica, tu su mnogi jezici, svi skupa, jedni pored drugih, ali i jedni protiv drugih, tako da je tamo uvek postojala svest o kulturnom identitetu. Ali i o stalnoj prisutnosti drugog i drugačijeg.

Da li je to ono što Vas je navelo da pripovedate, da ispričate Sarajevo: prisustvo onog drugog, što kristalizuje sopstveni identitet?

„Verujem da jeste. U svakom slučaju taj grad mi je pomogao da se distanciram od samog sebe. Otkako pišem, svesno pripovedam, pokušavam da ispričam Sarajevo.

Vi ste za vreme rata 1993. pobegli iz Bosne. Danas živite naizmenično u Sarajevu i Gracu, a boravite i u drugim gradovima. Da li je ta distanca prema Sarajevu važna, da biste mogli opet da mu se približite?

„Naravno. Duh se po definiciji sam od sebe distancira. Snovi o rajskom stanju, o kojima sanja naša kultura od vremena helenizma, su u osnovi snovi o stanju bez duha, o stvaranju identiteta sa samim sobom. To na žalost ne ide, jer dok god smo ljudi, mi smo i duhovna bića. A duh zapravo proizvodi distancu i izvesnu svest o samom sebi.“

To bi onda značilo da bismo zaglupili kada bismo doživeli stanje kao u raju?

„Upravo tako.“

Rođeni ste kao musliman, išli ste međutim u katoličku gimnaziju. Da li ste i to doživeli kao izvesnu vrstu distance?

„Često sam posećivao franjevački manastir. Franjevac mi je predavao latinski i grčki. Intenzivno smo komunicirali tako da sam ja, takoreći, odrastao sa tri doživljaja sveta (smije se). Moj otac je bio duboko religiozni komunista, moja majka muslimanka, a mnogi moji prijatelji i profesori franjevci. Imate pravo: Nisam ni mogao da ne odrastem bez distance prema samom sebi. I tada sam, kao mlad čovjek, bio svestan kompleksnosti ljudskog života.“

To Vas je kasnije, kao pisca, napravilo čovekom koji gradi mostove. Zato ste i dobili Geteovu nagradu. Da li ste se i u vašoj ranoj fazi života osećali kao graditelj mostova među ljudima?

„Da budem iskren, nisam. Za mene je sasvim normalno da ljudi, zato što im je poklonjen duh ili zato što je to njihovo prokletstvo, žive u različitim kulturama i što su svesni svog identiteta.“

Za vas je normalno, za mnoge druge očigledno nije, da govorite o dijalogu kultura. Postoji li zaista jedan takav dijalog?

„Mislim da postoji. Od pamtiveka postoje ljudi koji žele vlast. Oni stvaraju strahove i nesporazume, jer najlakše je vladati i ovladati uplašenim ljudima. Strah je najpodesniji instrument za porobljavanje ljudi. Ipak, od davnina postoje i ljudi koji žele da žive svoj život bez straha od onih koji su na vlasti. Takvi ljudi vode dijalog. Dijalog kultura je neprestano prisutan. On se samo ometa namerno proizvedenim strahovima. Ali, on postoji.“

Tek ste kasnije počeli da pišete na nemačkom, šta Vas je na to navelo?

„Retko pišem na njemačkom, tek male članke koje koriguje moja lektorka ili drugi, kojima je nemački maternji jezik. Nemački je previše kompleksan jezik i previše ga volim da bi na njemu mogao ili znao da pišem drame ili prozu. Kada bih to pokušao, onda bi to bilo, da budem iskren, pojednostavljivanje, simplifikacija. A pojednostavljivanja se plašim više nego bilo čega drugog.“

Pa ipak, briljantno se izražavate na nemačkom. Da li je nemački za Vas postao druga domovina?

„Zapravo jeste. Mnogi pisci koje volim, pišu na nemačkom, a to su Bihner, Klajst, Gete, Ernst Teodor Amadeus Hofman. Neke sam prvo čitao na mom jeziku pa tek onda na nemačkom ili obrnuto. Sada sve te pisce imam u dve varijante, na dva jezika. Tehničari pokušavaju da nam objasniti da je reč prenosnik informacije, a jezik sredstvo sporazumevanja. Jezik je, međutim, više od pukog sredstva sporazumevanja. Jezik je duhovni zavičaj. Mi ljudi razumemo i osećamo svet onako kako nam ga predstavi i posreduje naš jezik.“

Autorka: Aja Bah / Jasmina Roze
Odgovorni urednik: Ivan Đerković