Jirgen Habermas ima 75 godina

”Parališuće perspektive – u smislu da nacionalna politika u budućnosti može da se redukuje na manje ili više inteligentni menadžemnt iznuđenog prilagođavanja imperativu privrede – oduzimaju političkim obračunima ostatak substance.”

To su reči profeta u političkoj pustinji – i bila su ismejana ta rano izgovorena jasna upozorenja Jirgena Habermasa. Bio je glava legendarne Franfurtske škole, koja je uvek kao praktičan socijalni zadatak imala spajanje nauke i filozofije. Kada je Habermas sedamdesetih godina krenuo u osvajanje Amerike, učinilo se to mnogima kako pravi izazov takozvanoj analitičkoj filozifiji koja u SAD nije imala konkurenciju. Prebrzo i olako su tamo evropski mislioci dovođeni u vezu sa političkim ideologijama, sa doktrinama pomianja sveta. Tendencija i nije bila tako pogrešna. Egzistencijalizam, kritička teorija, na primer, bile su, nesumnjivo, i političke filozfije. I više nego u Nemačkoj je u američkom kontekstu važilo to razdvajanje duha od političke moći. I sada je došao neko odatle, i baš ne želi da viditi to razdvajanje, želi da gradi mostove.

Otvoreno, ali ne i proizvoljno. Knjiga po kojoj je Habermas najpre postao poznat, "Strukturne promene javnosti", se hranila izvorima anglosaksonske tradicije. Bio je to i mudar šahovski potez, kojim je nemačkim provicijalnim raspravama data nova dimenzija. Da je javnost medijum demorkatije, de se u njoj obrazuje mišljanje i volja, kultura i demokratija – bilo je to još tada Habermasov kredo. Razume se da je razmena mišljenja morala da se obavlja neusiljeno. Nazivao je to Habermas ”diskurz bez stega”. Govor je oblik delovanja, jer naš jezik određuje naš svet zamišljanja, dakle, toga kako vidimo druge i kako na njih delujemo. Haberams je jednostavo otišao korak dalje: tačnije, vratio se korak natrag. Opet je postavio pitanje socijalnih uslova ljudskog ophođenja i Sve je nazvao Teorija komunikativnog delovanja.

Zašto ljudi uopšte razgovaraju, šta očekuju, šta pretpostavljaju: Ta suštinska pitanja su uskoro postala Hambermasov lajtmotiv, ujedno tajni adut filozofa sociologije.

Pri tom je Habermas radikalno mislio na samo jednu ranu tezu, na onu iz njegovog ranog, odlučujućeg, danas takoreći zaboravljenog dela ”Spoznaja i interes”. Nauka je važila za instancu oslobođenu vrednosti. Habermas se tome usprotivio. Rekao je da svaki oblik saznanja, svaka metoda, jeste i filter opažanja. Rekao je da stvarnost biva ustrojena našim stavovima. A naš stav je aktivno odnošenje prema objektima. Fotografišemo ih, fokusriamo, izoštravamo, da bismo ih opažali.

I pored svega, nauka ne može da pruži pomoć u životu, isticao je Habermas. I tu se slagao sa svojim takmacom Niklasom Lumanom. Doduše, nauka može da navede preduslove uspehu u životu, pa i stanja koja se mogu sprečiti. Habermas se tako uvek upliće u političke rasprave, pa i u konkretne teme vremena, kakva je i rat u Persijskom zalivu, ili razvoj genetike, ili izborna kampanja protiv bivšeg kancelara Kola.

Iako je Habermasovo životno delo jasno zaokruženo, u stanju je ovaj mislilac i dalje da izazove oštre rasprave i da mobiliše polemičare koji će i te kako zaplašiti političare reda. Tu i jeste začin demokratije.