Još jedan dan u Enisovom životu

Enis ne želi da kaže svoje pravo ime. Već četiri godine živi u prihvatilištu za izbeglice u Hamburgu. U njemu živi oko 450 izbeglica. Polovina su deca. Većina dolazi iz nekadašnje Jugoslavije i Avganistana.

„Stanovi i sve ostalo, ovde nisu baš dobri. Postoje grafiti na zidovima. I tako…“

Mir je u domu. Napolju pada kiša.

Violeta se plaši

Enis neprestano priča mobilnim telefonom. Jedna devojčica ga nervira. Dosadno mu je i stalno gleda na sat. Autobus do doma dolazi samo jedanput u sat vremena. Enis odlazi u obližnji tržni centar da jede. Tamo radi njegova 17-ogodišnja sestra. Jedina je u porodici zaposlena. Enis je često prati kući.

„Autobus je pun stranaca. Često dolazi do svađa. Violeta se plaši da ide sama do kuće.“

U ulazu njihove kuće miriše na hašiš. Trojica mladića stoje u haustoru. Jasno je zašto policija često obilazi taj kvart.

Pisaći sto

U stanu izgorela sofa, kese sa smećem. Enis deli sobu sa starijim bratom.

„Jako bih voleo da imam svoj sopstveni pisaći sto.“

U celom stanu ne postoji stolica. Enis domaći piše ili na krevetu ili kauču.

Enisova jutra počinju tako što umorno sedi na svom krevetu. Na isti način se i završava dan.

Autorke: Katrin Erdman / Željka Bašić-Savić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković