Još jednom o Hitleru

U Nemačkoj je upravo izašla Keršova nova knjiga „ Kraj-Borba do propasti“. Činjenicu da je 1945. godine rat bio izgubljen, niko u Nemačkoj nije dovodio u pitanje. Ipak, infrastruktura Trećeg rajha funkcionisala je do poslednjeg dana rata. Plate su redovno isplaćivane, Berlinska filharmonija je održavala koncerte, Bajern Minhen je igrao fudbal, nemačke trupe su dobijale municiju i oružje, čak je bila obezbeđena više-manje redovno snadbevanje stanovništva životnim namirnicama.

Kako je to bilo moguće, pita se Ian Keršou u svojoj knjizi. Zašto je nemački narod sveto pokorno trpeo i zašto nije došlo do pobune, poput one iz 1918. godine, na kraju prvog Svetskog rata. Britanski istoričar smatra da odgovor treba tražiti u teroru koji je tada vladao: „Teror je bio tako velikih razmera da revolucija nije bila moguća. Ako uporedimo 1918 i 1945. godinu, odmah ćemo uočiti razliku. 1918. postojao je parlament, političke partije i jedan oblik mirovnog pokreta. Nije bilo Gestapoa, aparata terora, u osnovi je sve bilo drugačije. Nije bilo neprijateljskih vojnika na nemačkom tlu. U prvom redu nije bilo ruskih vojnika. Teror je sprečavao mogućnost revolucije iz najnižeg društvenog sloja.“

Nije samo teror kriv

Međutim, nije samo teror bio razlog zbog kojeg su se nemačke trupe borile do poslednjeg trenutka: „Hitlerova popularnost bila je u takozvanom slobodnom padu. Ipak, postojao je osnovni nacionalni konsenzus. Niko nije želeo strane trupe na vlastitom tlu, pogotovo ne ruske.“ 

Keršou vrlo detaljno, na 700 stranica novoobjavljene knjige, analizira razloge koji su doveli do dugog opstanka Hitlerovog režima i njegove propasti. Britanski istoričar se pita kako je moguće da svi slojevi vojske, čak i oni najviši, do poslednjeg trenutka slede zastrašujuće i sulude Hitlerove naredbe. Da li razlog leži u ostacima istovetnog pruskog odgoja i vojne tradicije?

„Ne mislim da se razlog može tražiti samo u pruskoj tradiciji. Mada je neosporno da su nacisti dobro poznavali stare vrednosti poput časti i osećaja dužnosti. Na taj način su i motivisali naviše vojne krugove kao i obične vojnike, da učine sve kako bi se borili do kraja i produžili rat, čak i po cenu nemačkog poraza.“

Hitler nije morao nikome da se pravda

Glavno objašnjenje za bizarnu nemačku poslušnost Keršou nalazi u strukturalnog razlogu: „Za razliku od fašističke Italije, nacionalsocijalistička Nemačka imala je jakog vođu. Musolini je do poslednjeg dana svog mandata bio prisiljen da vodi računa o kralju Viktoru Emanuelu III, kao i o „Velikom Fašističkom savetu“ koji ga je u julu 1943. i svrgnuo sa vlasti. To je dovodilo do podele vlasti, čega u Nemačkoj nije bilo. Hitler nikome nije morao da podnosi račune. Kada je odlučio da vodi rat do poslednje kapi krvi, Nemci su manje-više bili primorani da ga bezuslovno slede.“

Keršou je svoje teze u novoj knjizi predočio jednostavnom naracijom. Britanski istoričar u istorijskom sinemaskopu nudi preciznu interpretaciju poslednjih dana rata: „Sigurno je veoma važno da je sve naučno tačno, ali pre svega je važno da se to radi na način razumljiv normalnim čitaocima, a ne samo akademskoj publici.“ 

Autori: G. Kaindlstorfer / Ž. Bašić-Savić
Odg. urednik: Jakov Leon