Još se čeka na ekonomski uspeh ujedinjenja

Zamislite ovo: za samo godinu dana 400.000 ljudi odlazi sa istoka na zapad. Bila je to 1989. – godina kada je pao Berlinski zid. Godinu dana kasnije, ponovo je 400.000 ljudi jednostavno napustilo istok i prešlo na zapad. Reč je o pravom egzodusu s područja bivše Demokratske Republike Nemačke. Tadašnji kancelar Savezne Republike Nemačke Helmut Kol je pod pritiskom. Skoro tri meseca nakon pada Zida, on je za 1. jula 1990. godine najavio osnivanje monetarne unije. Trebalo je da građani DDR-a dobiju zapadnonemačku marku – bio je to podsticaj da ostanu kod kuće. Taj poklon do danas ima svoju cenu.

Bivše Veće stručnjaka za procenu ekonomskog razvoja je 9. februara 1990. godine uputilo pismo „poštovanom gospodinu kancelaru“. U njemu su četiri ekonomista usrdno molila Helmuta Kohla da pre uvođenja monetarne unije uzme u obzir sprovođenje ekonomskih reformi. „Smatramo da je brzo uvođenje monetarne unije pogrešno sredstvo da se zaustavi talas doseljenika“, pisalo je u pismu.

Kraj konkurentnosti

Ipak, Kol je zanemario zabrinutost ekonomista. 1. jula 1990. godine su tekuće isplate poput plata i penzija konvertirane u odnosu jedan prema jedan u zapadnonemačke marke (Deutsche Mark).

Takva konverzija valuta naravno nije odražavala produktivnost dve privrede. Na kraju komunističke diktature produktivnost DDR-a dostigla je tek oko dve trećine produktivnosti Zapadne Nemačke. Konverzija je delovala višestruko na revalorizaciju cena na istoku.

U konačnici, istočnonemačka preduzeća izgubila su svoju konkurentnost nakon što su sindikati i poslodavci sa Zapada u proleće 1991. godine u pregovorima dogovorili visinu istočnonemačkih plata, što je dovelo do brzog rasta plata koji nije bio u skladu s produktivnošću. Gerhard Hajmpold iz Instituta za ekonomska istraživanja Hale (IWH) navodi da to firme nisu uspele da prevladaju.

Preduzeća su morala da odustanu. Do 2005. godine, masovni proces deindustrijalizacije doveo je do gubitka više od milion radnih mesta, procenjuje Hajmpold. Do 1997. godine nezaposlenost na istoku porasla je na 17,7 odsto. Mnogi, često mladi i dobro obrazovani Nemci sa istoka odlaze na zapad. Godine 2005. nezaposlenost na istoku je sa 18,8 procenata dosegla najveći stepen.

Nagoveštaj boljih vremena

A onda je 2006. godine došlo do preokreta: broj nezaposlenih je smanjen. Godine 2013. broj nezaposlenih je sa nivoom od 10,3 odsto bio na najnižem stepenu od 1991. godine. Onaj ko bolje pogleda statistiku zaključuje da jednostavna podela na istok i zapad više nije dovoljna. Tiringija (savezna nemačka država koja je nekada bila u sastavu u DDR-a) stoji bolje nego Severna Rajna Vestfalija na zapadu. Ili Bremen (takođe na zapadu). A pojedini istočnonemački gradovi i regioni sa procentom nezaposlenosti između četiri i šest odsto pre spadaju u Bavarskoj ili Baden-Virtemberg.

Najveći utisak ipak ostavlja ekonomski napredak koji se dogodio u prvih pet godina nakon pada Zida: Državni budžet DDR-a bio je jednostavno prazan, u skladu s tim je bila velika potreba za investicijama na tržištu nekretnina, u infrastrukturi i preduzećima. Do polovine 90-ih godina, bruto društveni proizvod porastao je isto kao i u vreme tzv. zapadnonemačkog ekonomskog čuda nakon Drugog svetskog rata.

Prema procenama Instituta Ifo iz Drezdena, finansijski transferi sa zapada na istok za podsticanje privrednog razvoja u periodu između 1991. i 2013. godine iznosili su oko 560 milijardi evra. „Bio je to dobro uložen novac“, kaže Hajmpold. On dodaje da je danas nivo kapitala u proizvodnom sektoru na istoku Nemačke bolji nego na zapadu, da je infrastruktura moderna, da su centri istočnonemačkih gradova uređeni, a univerziteti dobro opremljeni.

Strukturalni problemi drže istok na odstojanju

Ipak razmere drugog nemačkog ekonomskog čuda istovremeno predstavljaju i razlog za zabrinutost ekonomskih stručnjaka. Jer nakon prvog pokušaja sustizanja zapadnog nivoa došlo je do stagnacije: veliki investicioni ciljevi su postignuti.

Istok je dostigao 67 odsto zapadnog nivoa kada je reč o BDP-u. Sto odsto zapadnog nivoa istoku sigurno nije potrebno, kaže Klaus-Hajner Rel iz Instituta za nemačku privredu. „Ali s druge strane, 67 odsto nije baš mnogo“, kaže Rel. Hajmpold takođe smatra da je potrebno nastaviti da se radi na povećanju produktivnosti.

Ključ uspeha: više investicija

Ono što na istoku nedostaje jesu velika preduzeća. Sva ona se nalaze na zapadu. Nisu samo u proseku produktivnija, ona beleže i veći izvoz i u skladu s tim mogu brže da se razvijaju. Na zapadu se izvozi 50 odsto proizvodnje, a na istoku tek nešto više od 30 procenata. Velika preduzeća u proseku ulažu više u istraživanja i zato su inovativnija i konkurentnija. Na Zapadu privatna privreda snosi oko 70 odsto izdataka za istraživanja i razvoj, na istoku samo 40 procenata.

Naravno da bi iz istočnonemačkih srednjih preduzeća mogla da se razviju velika, ali za to je ipak potrebno vreme, kažu Hajmpold i Rel. Istok, međutim, nema bremeba, jer mu odlazi radno sposobno stanovništvo. Odlazak kvalifikovanih mladih ljudi dodatno je na pogoršao problem starenja stanovništva s kojim se suočava čitava Nemačka. Između 1990. i 2012. godine broj radno sposobnih osoba pao je sa 11,2 miliona na 10,1 milion. Na zapadu je, nasuprot tome, taj broj i dalje ostao stabilan. Procenjuje se da će se do 2023. godine broj radno sposobnih na istoku smanjiti za još nekoliko miliona. Joahim Ragnic iz Instituta Ifo iz Drezdena strahuje od nedostatka radne snage i još manjeg privrednog rasta.

Jedino što se može učiniti protiv demografskog razvoja je, kako kaže Rel, sledeće: svi procesi moraju da budu efikasniji, intenzivniji u smislu znanja i inovativniji. Protiv toga može još nešto da se uradi, protiv neke vrste letargije, koja se (možda) širi.

To je ogromni zadatak za srednje i malo preduzetništvo. Ukoliko ga ispuni, Nemačka će zaista moći da se raduje uspešnoj nemačko-nemačkoj fuziji. Ali samo tada.