Kad pritisak fudbala postane neizdrživ

Igrati fudbal, a još i primati pare za to – zvuči kao san u kome ima mnogo novca, navijača, a na posao se može bez kravate.

Međutim, u realnom životu, pritisak sa kojim se nose profesionalni sportisti često je ogroman. Zamislite da hiljade ljudi gleda svaki vaš potez, a za najmanju grešku besni ili psuje. Uz to, uvek nad glavom visi mogućnost povrede koja može okončati karijeru.

Igrači više ne moraju sami protiv pritiska

Sa svim tim strahovima profesionalni fudbaleri i ostali sportisti dugo su morali da se nose sami, ali se sada to menja. Od 2006. godine sportski psiholog Aneta Zbigil sarađuje sa sindikatom koji predstavlja nemačke profesionalne fudbalere. Njena kancelarija se nalazi u Gelzenkirhenu – odmah pored stadiona Šalkea 04. Tako fudbaleri ovog tima, kojima je potrebna pomoć, ne moraju daleko da idu.

„Uglavnom nailazim na krize igrača koji se plaše povreda ili da izgube mesto u timu. Plaše se i povratka na teren posle povrede. Susrećemo i probleme vezane za nastavak karijere nekog fudbalera“, objašnjava Zbigil.

Dženin Olert je sportski psiholog na prestižnom Sportskom univerzitetu u Kelnu. I ona je saglasna da je fudbal posebno psihički zahtevan, a da je do sada u tom sportu pažnja mnogo više obraćana na fizičku spremu i trening nego na psihu i emocije igrača.

Deo problema je što igrači ne shvataju u potpunosti ulogu sportskih psihologa – psiholog ne treba da rešava probleme već da spreči njihov nastanak: „U osnovi, cilj psihologa je da se sportista pokaže najbolje što ume – ne samo na treninzima, već i na takmičenjima“, kaže Olert.

Zašto je fudbal drugačiji?

Iako je ovakav vid stručne pomoći u Nemačkoj rasprostranjen u mnogim timskim sportovima (najbolji primeri su hokej na ledu i na travi), u fudbalu još nije iskazana potpuna spremnost za tim: „Mnogi fudbalski treneri su ljudi koji su i sami igrali profesionalno fudbal. Oni kažu: ‘Ako sam ja igrao bez psihologa, onda i danas oni koji su dovoljno jaki mogu bez njega’. A to je teško“.

Aneta Zbigil objašnjava da je u fudbalu poseban pritisak: „Fudbal je ovde najpopularniji sport. Uz njega ide i neverovatan pritisak, ali i mnogo novca. Planiranje počinje veoma rano u životu: hoću li biti profesionalni fudbaler ili ne, pitaju se klinci. To je suviše pritiska“.

Sve ovo nikako nije nova priča, a to potvrđuje i Volfgang Overat, zvezda Kelna iz sedamdesetih godina. I on je imao problema da se izbori sa visokim očekivanjima sa kojima se svakodnevno sretao.

„Igrao sam na Svetskom prvenstvu u Meksiku 1970. Ali je onda na Evropskom prvenstvu 1972. umesto mene igrao Ginter Necer – on je bio u sjajnoj formi, a ja nisam više tako dobro igrao u klubu. Navijači su tada govorili da Necer treba da igra. Bilo mi je teško i brzo sam gubio samopouzdanje. To je nešto što se dešava kada se pritisak poveća“.

Smrt Enkea promenila stvari

Tada Overatu nije imao ko da profesionalno pomogne. Danas je sve drugačije. Aneta Zbigil objašnjava da se mnogo toga promenilo posle samoubistva reprezentativnog golmana roberta Enkea u novembru prošle godine. Tada su mnogi igrači potražili stručnu pomoć.

„Ipak, mislim da bi sportski psiholozi morali da budu mnogo prihvaćeniji nego danas. Nekako je uobičajeno da svaki vrhunski tim ima i vrhunski tim fizijatara i fizioterapeuta uz sebe. Ali neophodni su i psiholozi“.

Dženin Olert ima isto mišljenje. Ona ukazuje da su neke zemlje otišle mnogo dalje od Nemačke u ovom pogledu. Navodi primer španske Sevilje koja ima čak 11 sportskih psihologa. To, kaže ona, pokazuje da brinu o svojim igračima kao ličnostima, a ne samo kao fudbalerima.

U nemačkoj je najsvetliji primer Hofenhajm. „Stvari se popravljaju, ali i dalje smo na samom početku puta“, dodaje Olert.

autori: Andreas Cimons / Nemanja Rujević

odg. urednica: Sanja Blagojević