Kako je Jugoslavija spasila rukomet?

„Timski sportovi su na Balkanu, a posebno u bivšoj Jugoslaviji, bili uvek u samom vrhu. Postoji ogromno interesovanje publike za sport, to je jedan od onih regiona u kojima se oduvek na pravi način znalo odati priznanje sportistima za osvojene medalje“, kaže za DW Mihael Viderer, predsednik Evropske rukometne federacije (EHF).

S tim austrijskim funkcionerom i bivšim rukometašem razgovarali smo neposredno uoči otvaranja Evropskog prvenstva za rukometaše 2024. u Diseldorfu. Turnir je počeo u sredu 10. januara pred rekordnom kulisom – 53.586 gledalaca. To je novi svetski rekord za dvoranski rukomet. Među 24 ekipa koje učestvuju na ovogodišnjem prvenstvu je i svih šest zemalja koje su nastale raspadom Jugoslavije.

Tajna rukometnog uspeha

U čemu je tajna rukometnog uspeha tih zemalja? „To je naravno tradicija. Sama činjenica da je rukomet na području bivše Jugoslavije još šezdesetih i sedamdesetih bio tako uspešan, pa i osamdesetih, jasno pokazuje da postoji kontinuitet, da se tradicija nastavlja“, priča Erik Egers, nemački sportski stručnjak koji se u svom radu intenzivno bavio i istorijom jugoslovenskog rukometa. On kaže da stariji igrači prenose svoje iskustva na mlađe i uveren je da će se to nastaviti i u budućnosti:

„Jasno, postoji i veoma jaka konkurencija po pitanju timskih sportova na Balkanu, recimo košarka, u kojoj su ekonomske perspektive za mlade talente mnogo bolje nego u rukometu. Fudbal i da ne spominjemo.“

Rukometaši koji potiču iz zemalja koje su nekada bile republike u sastavu Jugoslavije igraju veoma važnu ulogu i u klubovima Bundeslige, koja se smatra najboljom rukometnom ligom na svetu:

„Oni su oduvek bili itekako uticajni u nemačkom klupskom rukometu. Razlog za to je činjenica da je bivša Jugoslavija zapravo šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka izmislila moderni dvoranski rukomet. To je bio čuveni sistem 3-2-1, koji se kod nas nazivao upravo ’jugoslovenska odbrana’“, priča za DW Erik Egers, koji je nedavno objavio i svoje novo autorsko delo: „Zlatna knjiga nemačkog rukometa“ (Das Goldene Buch des deutschen Handballs).

Dominacija Metaloplastike iz Šapca

Ali, to nije sve, napominje Egers. Jugosloveni su, kaže, prednjačili i po pitanju taktičkih finese, napadačke taktike. Sve su to tada bile inovacije Jugoslovena.

 „Svoj poseban pečat rukometnoj igri dala je početkom osamdesetih recimo Metaloplastika iz Šapca, sa svojom sjajnom ekipom. Setimo se samo golmana Mirka Bašića. Može se reći da ta izvanredna jugoslovenska škola, ili balkanska škola, sve do danas daje obilate plodove od kojih profitira i nemačka Bundesliga“, kaže Egers.

Jednostavno zato što toliko mnogo „legionara“ igra u Nemačkoj, i to nije slučajnost, ti igrači imaju veoma dobar osećaj za igru, tehnički i taktički su veoma dobro potkovani, kaže nemački rukometni stručnjak:

„Mene uopšte ne čudi da je toliko nacija s područja bivše Jugoslavije uspelo da se kvalifikuje na Evropsko prvenstvo 2024. To je, po mom mišljenju, zapravo bilo neizbežno. Ako malo pogledamo u noviju istoriju, onda moramo da se setimo i brojnih igrača s područja bivše Jugoslavije koji su preuzeli državljanstvo drugih zemalja, na pamet mi odmah pada Arpad Šterbik.“

Šterbik naime potiče iz Srbije. Najpre je igrao za Mađarsku, a kasnije sa Španijom osvojio titulu prvaka sveta. Takvih biografija na Balkanu ima mnogo, naglašava Egers i dodaje da „jugoslovenska škola u stvari sve do danas utiče na moderni rukomet u svetu“.

Jugoslovenska škola rukometa

„Nije slučajnost što taj region proizvodi tako dobre ekipe. Sa Balkana dolazi neverovatno mnogo dobrih igrača, ima mnogo dobrih trenera, taj uspeh je kontinuiran“, dodaje za DW predsednik EHF Mihael Viderer: „Kada pogledamo malo unazad, na devedesete godine prošlog veka, na raspad Sovjetskog Saveza ili promene na Balkanu, onda je jasno da je zbog toga za novonastale zemlje postalo mnogo, mnogo teže da se održe na samom vrhu. Ali, balkanske ekipe to redovno uspevaju, i u muškoj i u ženskoj konkurenciji su i dalje na samom vrhu.“

Priča o talentima u regionu samo je jedna strana medalje, napominje Erik Egers. A druga strana je infrastruktura, koja je, prema njegovom mišljenju, jednim delom katastrofalna:

„Na primer u Bosni i Hercegovini. I svejedno vidimo veoma mnogo klinaca koji se identifikuju s rukometnim velikanima. I oni žele da ostvare veliku karijeru. Evo samo jedan primer koji je možda tipičan u tom kontekstu. To je Ivan Martinović. On danas igra za Hrvatsku, rođen je u Beču, a otac potiče iz Bosne i Hercegovine. On je teoretski mogao da igra i za Austriju i za BiH, ali je po svaku cenu hteo da igra za Hrvatsku zato što jednostavno obožava Ivana Balića. To je za mene baš dobar primer za to koliko je ta tradicija važna. I koliko ta tradicija utiče na rukometni podmladak.“

Problemi s infrastruktorom

A budućnost? Predsednik Evropske rukometne federacije Mihael Viderer nam kaže da bi se EHF u skorijoj budućnosti radovala i mogućoj zajedničkoj kandidaturi nekoliko zemalja iz regiona, po uzoru na idući EURO, koji 2026. organizuju Skandinavci (Danska, Norveška i Švedska). To je za nas sigurno opcija za budućnost, kaže on za DW, ali i napominje da bi trebalo poraditi na infrastrukturi:

„Vidimo da je razvoj na terenu pozitivan, pogotovo što se tiče sportskih dvorana. Po pitanju organizacije velikih turnira ne smemo da zaboravimo da je potrebno zadovoljiti određene kriterijume, pa i oko veličine samih dvorana. Smatram ipak da po tom pitanju u pojedinim zemljama na Balkanu ima još prostora za poboljšanje.“

Jugoslavija se u nemačkim stručnim rukometnim krugovima i danas naziva „majkom modernog dvoranskog rukometa“. Sportski autor Egers kaže da su šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka timovi iz istočnog bloka bili mnogo dalje od zapadnih ekipa po pitanju taktike ili metoda rada:

„U Nemačkoj je postojala tradicija igranja rukometa na otvorenom, na velikom terenu. Postoje priče o tome šta se dogodilo nakon 1972, kada je Jugoslavija s trenerom Vladom Stenzelom u Minhenu osvojila prvu zlatnu olimpijsku medalju, i to na impresivan, dominantan način. Tada su jugoslovenski rukometni funkcioneri rekli: ’Vlado, moraš da ideš na Zapad, jer će u suprotnom rukomet da propadne!’ Govorili su da je Zapad potreban međunarodnom dvoranskom rukometu, a za Stenzela je to naravno bilo atraktivno i zbog finansijskog aspekta.“

Uticaj Vlade Stenzela

I tako je Zagrepčanin Stenzel 1974. postao selektor SR Nemačke. Samo četiri godine kasnije je sa zapadnim Nemcima, a na opšte iznenađenje, osvojio titulu prvaka sveta. „Vlado Stenzel je bio ekstremno uticajna figura za razvoj zapadnonemačkog dvoranskog rukometa. U stvari, čak bih rekao da nije bio ključan samo za razvoj zapadnonemačkog rukometa, već zapadnoevropskog“, zaključuje rukometni stručnjak Erik Egers.