Kako je pitanje nošenja marame regulisano u arapskom svetu

Simboli mogu da se promene: do pre nekgo vremena, marama koja pokriva žensku glavu u zapadnim zemljama često je bila simbol potlačenosti i zaostalosti žene. U međuvremenu su mnogi to počeli da posmatraju kao izraz namernog anti-modernog i političko-verski ekstremističkog stava.

Za mnoge muslimane i muslimanke, nošenje hidžaba ili zara predstavlja deo islamskog učenja koji se bespogovorno prihvata. Profesor iz Kaira, bivši dekan tamošnjeg univerziteta za islamske i pravne nauke, Mohamed Rifat Otman, prenosi:

„Pokrivanje spada u verske obaveze u islamu – to je činjenica koja ne trpi sumnje.

"Žena treba da porije konture svog tela"

To, doduše, ne znači da žena treba da se krije, već, prema verskoj pouci, treba pokriti konture ženskog tela“.

Profesor, poput mnogih muslimanskih učenjaka, citira Kuran gde u jednoj suri piše: Žene treba da – citat – „obore pogled i sačuvaju stid i ne pokazuju otvoreno svoj nakit“. Pri čemu se reč „nakit“ odnosi na delove tela na kojima se nosi nakit.

Može li iz toga da se izvede prinuda nošenja marame?

Oko toga se već dugo lome koplja. Praksa u velikom broju muslimanskih zemalja je veoma različita, u zavisnosti od političkog sistema i običaja regije. Država je, recimo, regulisala stvari u Iranu i Saudijskoj Arabiji. U Iranu su hidžab i mantil obaveza, pri čemu ruke i lice mogu da ostanu nepokriveni. U Saudijskoj Arabiji bavezno je pokrivanje čitavog tela.

Državne prinude nema u Egiptu, Maroku i Libanu. Ali, tamo može da vlada jak pritisak društvene sredine.

Jednopartijski režim u Tunisu je strogo laicistički, i tamo je nošenje zara ili hidžaba na javnim mestima zabranjeno. Slično je pokušala i Sirija i to još osamdesetih godina prošlog veka, ali je posle toga nasstupila jaka reislamizacija i tamo su sada marame deo svakodnevice.