Kako se pravi atomska bomba

2 i 3 februra odražaćee se vanredna sednica Medjunrdne agencije za atomsku energiju u njenom sedištu u Beču na kojoj bi trebalo da se donese odluka da li će čitav slučaj biti izensen pred SB UN.
Medjutim, postavlja se pitanje na osnovu čega se može utvrditi da Iran svoje nuklearne potencijlae zaista želi da koristi isključivo u mirnodopske svrhe ili radi na pravljenju atomske bombe

Ako neka zemlja hoće da napravi atomsku bombu potrebeno joj je pre sve svega sledeće: atomski materijal koji može da se cepa i koristi za oružje - dakle uranijum ili plutonijum.Jer ako se na jednom mestu nadje dovoljno plutonijuma ili uranijuma, počinje lančana rekacija- dešava se nuklearna eksplozija. Stručnjaci kao što je Gec Nojnek sa insituta za istraživanje mira i bezbdnosnu poltiku univerziteta u Hamburgu govore o kritičnoj masi koja se mora dostići:

«Sve s obzorom o kojem tipu bombe se radi, njenu razornu snagu i dizajn - potrebno je od 20 do 50 kilograma uranijuma.A što se tiče plutonijuma dovoljno je od 6 do 8 kilograma.U suštini , za pravljenje oružja potrebano je materijala veličine manje bejzbol loptice ili veceg grejapfruta. Dakle, nije potrebno mnogo materijala, da bi se napravila bomba razornija od one koja je bačena na Hirošimu.»

Atomska bomba je u principu jednostavne gradje.

Sastoji se od uranijumske šipke koja tačno pasuje u cilinder koji je takodje od uranijuma.

Ništa od toga, dakle ni šipka nitii cilinder ne poseduju kritičnu masu i ne mogu da eksplodiraju samo od sebe.

Da bi doslo do eksplozije potreban je upaljac ,hemisjki upaljac koji ispali šipku u cilindar. Time se prelazi se granica krične mase i bomba eksplodira.

Zvuči jednostavno .

Medjutim u praksi ,pravljnje atomske bombe je komplikovan poduhvat.

«Zemlja koja hoće da pravi atomsku bombu mora prvo da raspolaže odredjenom tehnikom, mora da vrši istražavanja. I ,ako se hoće pouzdano nuklearno oružje onda se moraju vršiti testovi. Zemlje kao Indija i Pakistn testirale su svoje nukelrano oružje 1998. Vojska uvek hoće da zna da li njeno oružje zaista funkcioniše. Mora se proizvesti bojeva glava koja tačno odgovara sasvim odredjenoj vrsti rakete nosača.To su već sledeći koraci u razvoju oružja.A ako se želi više nuklearnog oružja ,potrebno je imati proizvodne kapacitete.»

Ipak, prvi i najteži korak je – dobijanje uranijuma ili plutonijuma koji mogu da se koriste za oružje .Kod uranijuma problem leži u tome što on u prirodnom stanju ne može da se koristi - od njega ne može da se pravi oružje jer se sastoji od dve različite vrste:

99,3 odsto prirodnog uranijuma čini uranijum 238 i to je jedna relativno stabilna varijanta koju je veoma teško cepati i koja se ne može koristiti ni za proizvodnju šipki niti cilindara. Vojni materijal je uranijum 235 a njega u prirodnom uranijumu ima samo u tragovima, 0,7 odsto.

To znači da je za atomsku bombu potrebno povećati koncentraciju uranijuma 235 – stručanjci govore o obogaćivanju uranijuma.Taj proces se odvija u kompleksnim postrojenjima koje se zovu centrifuge.

Centrifuge rotiraju ogromnom brzinom više hiljada puta u sekundi. Odlučujuće za ovaj proces je to da je uranijum 238 nešto malo teži od uranijuma 235. Tako se u centrifugi uranijum 238 skuplja u spoljnom delu dok 235 ostaje uunutršnjem delu – u svakom slučaju dolazi do razdvajanja. I samo ako je centrifuga dovoljno dugo u pogonu dobija se potreban mešavina – 10 procenata uranijuma 238 i 90 procenata uranjiuma 235.Visoko obogaćeni uranijum – tako se stručno zove ove mešavina –može da se koristi za oružje.

I drugi nuklearni eksloziv, plutonijum, nije lako dobiti:

«Ako se uranijum ,koji se inače koristi kao gorivo u reaktorima, stavi u reaktor, i potom rekator stavi u pogon samo na kratko – onda se u grorivu reaktora dobije plutinijum. Taj plutonijum se pod odredjenm islovima može iskosritit za pravljenje atomske bombe.»

Ali problem je što se plutonijum mora odvojiti od sagorelih gorivnih elemenata i za to je potrebno raspolagati komlikovanom tehnikom.

U svakom slučaju – zemlje koje koriste nuklearnu energiju u civilne svrhe su u prednsoti, kaže Gec Nojnek:

«Države koje raspolažu rasprostranjenom nuklernom infrastrukturom ,koje dakle poseduju tehnogiju obogaćivanja uranijuma i prerade plutonijuma mogu u principu da proizvode materijal za atomske bombe.To Znači da zemlje koje raspolažu civilnom nuklernom tehnologijom imaju mogućnost da proizvode nuklearno oružje. Ali, te zemlje su se obavezale da to ne čine – sporazumom o ne širenju nuklearnog naoružanja.»

Medjunarodna agencija za nuklernu energiju - IAEO preuzela je zadatak da konroliše da li se dotične zemlje pridržavaju ugovora. Njeni inspektori redovno prate rad reaktora i ostalih nuklaernih postorjenaj.jer, spolja se ne može videti da li se nukelrano postrojenje korsti u cvilne ili vojne svrhe – to nije moguće videti čak ni najmodernjim špijunski mstatlitima.

«Sateliti nikada ne mogu da dobiju kompletnu sliku o onome što se dešava na tlu.Ali ,sateliti mogu da budu veoma korisni kada se radi o praćenju izgradnje ili puštanju u pogon odredjenih nuklearnih postorojenja.Oni jesu od velike pomoći ali ne rešavaju problem.Za to su neophodni ljudi na tlu , inspektori medjunardone agencije za atomsku energiju.»