Kako su „Ptice“ prestravile svet

Film Alfreda Hičkoka o pobesnelim pticama imao je svoju premijeru u Nemačkoj pre tačno pedeset godina, 20. septembra 1963. Majstor filmske umetnosti je šokirao publiku – i to ne samo potresnim slikama u kojima galebovi i svrake napadaju svoje žrtve, već i neprijatnim, reskim kricima koji ostaju urezani u sećanje gledalaca.

Jeziva priča prati sudbinu Melani Denijels koja stiže na obalu Kalifornije. Tamo je napada galeb. Napadi ptica postaju sve češći i agresivniji, ima i mrtvih. Na kraju, jata ptica terorišu ceo grad. Mnogi stanovnici beže, drugi se zabarikadiraju u svojim kućama.

Hičkok uspeva da od bezopasnih ptica napravi krvoločne zveri. Ali odbio je da pri tome koristi samo krike kojima se ptice prirodno oglašavaju. „Tako nešto čujem svaki dan. Treba mi nešto da uplašim ljude!“, rekao je majstor svojim stručnjacima za ton.

Novi instrument

Baš takve zvuke proizveo je nemački muzičar Oskar Zala. On je vladao neobičnim instrumentom – trautonijumom, odnosno malim električnim orguljama koje su prethodile sintisajzeru. Oskar Sala je uz pomoć trautonijuma stvorio zvučne efekte za Hičkokov film – krike ptica, škripu prozora i vrata, čak i zakivanje eksera dok se ljudi zatvaraju u svoje kuće da bi se zaštitili od ptica. Svi ti zvuci nastali su u jednom malom studiju u blizini Berlina, 1961. godine.

Muzikolog Frank Henčel sa Univerziteta u Kelnu kaže da je Hičkok namerno želeo da koristi elektronske zvuke: „Muzika u hororima iz šezdesetih rado zaobilazi ritmiku i tradicionalnu harmoniju. Ona je atonalna. Ima puno disonance i oštrih tonova“, kaže on.

Hičkok je koristio miks zvukova iz prirode i onih stvorenih na trautonijumu i za lepršanje krila i krike ptica. Uz pomoć Oskara Zale uspeo je da izobliči i zov ptica u nešto preteće i agresivno.

Ipak, sam kraj ovog filma još je strašniji od dramatičnih scena u kojima ptice napadaju: Preostali protagonisti napuštaju kuću, koja odavno ne nudi zaštitu. Prikazuje im se apokaliptična slika: bezbrojna jata opsedaju okolinu, Ali tek ponegde se čuje tihi zov galeba ili vrane.

Hičkok za završnu scenu svog trilera koristi neprirodnu tišinu. I gledalac tada oseća užasavajuću samoću.

Autori: Filip Hausman / Darko Janjević
Odg. urednik: Nemanja Rujević