„Kako Vam je sa pištoljem pod grlom?“
14. januar 2020.
Slučaj „Malčanskog berberina“ u Srbiji jedan je u beskonačnom nizu primera brutalnosti novinskog senzacionalizma. Određeni tabloidi i internet-portali su potragu za devojčicom koju je oteo višestruko osuđivani silovatelj pratili kao da je reč o rijaliti-programu; kada je devojčica spasena, a napasnik uhvaćen, objavljivali su manje ili više detalja iz njegovog prvog iskaza datog policiji o tome šta je sve radio sa žrtvom. Kršenje dostojanstva i privatnosti maloletne žrtve bilo je toliko grubo i bezobzirno da su zbog toga protestovala i udruženja novinara i državni organi.
Bulevarski list Srpski telegraf je jedan od onih koji su prednjačili sa senzacionalizmom, jer je objavio detalje nasilja nad devojčicom. Pod pritiskom javnosti, glavni urednik lista Milan Lađević objavio je izvinjenje u kojem piše i da „bez obzira na to što i svetski mediji izveštavaju na sličan način kad su u pitanju isti ili slični zločini, to ne treba da bude opravdanje niti izgovor. Ako smo i samo jednog čoveka uznemirili i povredili ovim tekstom, dovoljan je razlog da uputimo izvinjenje“.
Kratka opaska o „svetskim medijima“ kojom on opravdava pisanje svog lista kao deo svetskog trenda, u rečniku modernih zapadnih medija se zove whataboutism, jer skreće pažnju na druge („aštajesanjimizam“) i previše je opšteg karaktera da bi mogla da se shvati ozbiljno. Ipak, senzacionalizam koji se hrani voajerizmom svakako nije specijalnost samo srpskih medija.
Bild i ne samo Bild
U Nemačkoj među 114 dnevnih novina (stanje 2018) postoji osam tzv. bulevarskih listova, od kojih je samo berlinski tabloid Bild u nadregionalnoj prodaji. Sa tiražom nešto manjim od 1,5 miliona primeraka on je trenutno na drugom mestu u Evropi (iza britanskog tabloida San) i petom mestu na svetu.
Bild su novine koje su u Nemačkoj daleko najviše puta dobile ukore Nemačkog saveta za štampu, organizacije koja kao dobrovoljna samokontrola štampanih i internet-medija ima zadatak da „čuva ugled nemačke štampe“ i „štiti slobodu štampe“. On reaguje na žalbe zaseda i po potrebi izriče javne ukore pojedinim medijima. Statistika od tim ukorima se vodi od 1986. godine; otada je Bild dobio ukor 198 puta (računajući i nedeljno i internet-izdanje). Najviše ukora – njih devet samo u 2019. godini) mu je izrečeno zbog povrede tačke 8 Novinarskog kodeksa o „zaštiti ličnosti“.
Ukori Saveta ne povlače za sobom nikakve pravne posledice. Ali, od dotičnih medija se traži da odštampaju tekst sa obrazloženjem ukora.
„Štampa mora da vodi računa o privatnom životu čoveka i njegovom informacionom samoodređenju“, piše između ostalog u tački 8 Novinarskog kodeksa, u kojoj se pravi razlika između „identifikujućeg izveštavanja“ koje je u javnom interesu i onog koje to nije. Najčešći ukori koje je Bild još dobijao tiču se povrede tačaka 9 i 11 Kodeksa o „zaštiti dostojanstva“ i „neprimerenom senzacionalističkom izveštavanju o nasilju, brutalnosti i patnjama“ te „zaštiti mladih“.
Rijaliti u slikama
Još 2002. godine, sudija Pokrajinskog suda u Berlinu je povodom jedne tužbe zbog članka u Bildu rekao da je „sudski poznato“ da taj list „često objavljuje priloge koji povređuju prava ličnosti“, pa „često i intimnu sferu pogođenih“. Sudija je rekao da smatra da uredništvo zna da krši odredbe Saveta za štampu, ali da to čini namerno jer zna da to donosi zaradu.
Samo u pomenutoj godini, ovaj tabloid je dobio devet ukora Saveta za štampu, između ostalog, zbog objavljivanja fotografije žrtve moždanog udara koja leži na intenzivnoj nezi u bolnici, objavljivanja fotografije žene koja se spalila uz vidljive pojedinosti na spaljenom telu i licu, te fotografije na kojoj je lako identifikovati jednog samoubicu.
Uopšte, Bild kao da se rado bavi samoubicama i njihovim poslednjim trenucima iako tu postoji potreba za posebnim oprezom zbog mogućnosti da se druge osobe sa samoubilačkim sklonostima lako podstaknu da oduzmu sebi život.
Leševi, umirući ljudi, ubistva, žrtve silovanja, sve su to prizori koje Bild godinama objavljuje uz mnogo detalja i ne hajući previše za novinarski kodeks. Važno je, međutim, napomenuti da je taj dnevnik možda najdrastičniji primer, ali ni izdaleka nije jedini medijum koji tragičnu stvarnost pretvara u rijaliti-šou.
Slučaj Gladbek – senzacionalizam „pušten s lanca“
Otmica iz Gladbeka je do danas ostao najspektakularniji primer takve tragedije. U avgustu 1988, u tom gradu u Rurskoj oblasti dvojica kriminalaca sa podebljim policijskim dosijeom, Hans-Jirgen Rezner i Diter Degovski, opljačkali su jednu banku. Izašavši sa plenom (oko 120.000 DM) na ulicu, ugledali su policijski automobil, vratili se u banku, uzeli dve bankarske službenice kao taoce i odatle počeli telefonski da pregovaraju sa policijom.
Ispunjen im je zahtev da dobiju 300.000 maraka i da im se pred banku postavi jedan automobil za bekstvo.
Još za vreme tih pregovora, banku je telefonom pozvao i sa pljačkašima razgovarao novinar RTL Hans Majzer koji je posle toga preneo javnosti prve detalje o zahtevima otmičara.
Rezner i Degovski su automobilom sa dve bankarske službenice kao taocima krenuli ka severu. Usput im se pridružila i Reznerova devojka Marion Leblih. Preko Hagena su stigli do Bremena i tamo usred grada zaustavili jedan linijski autobus, ušli u njega i uzeli 32 putnika kao nove taoce, kojima su pridružili i dve službenice opljačkane banke.
Autobus neko vreme stoji nasred ulice. Okolo ima policajaca, ali oni ne prilaze preblizu da ne bi iritirali kriminalce. No, mesto događaja nije bilo blokirano. Oko autobusa polako počinju da se okupljaju novinari i televizijske ekipe.
Ubrzo dolazi do nadrealnih scena: autobus stoji sa otvorenim vratima nasred širokog bulevara; unutra su taoci ukočeni od straha; novinari ulaze u autobus i izlaze iz njega unoseći se kamerama i foto-aparatima taocima u lice i stalno praveći gužvu: ponašaju se kao da je njihovo prisustvo sasvim normalno, što očito i otmičari tako vide.
„Premlada!“
Tako Hans-Jirgen Rezner, tip sa dužom kosom i bradom, u majici bez rukava i sa pištoljem u ruci, nervozan i neispavan, stojeći ispred autobusa, odgovara na pitanja novinara o tome šta dalje namerava da učini, da li će da se preda: „To ne dolazi u obzir, već sam 11 godina proveo u zatvoru, ako dođe do poslednjeg ja ću samo da (stavlja cev pištolja sebi u usta), razumeš me, serem se na moj život“.
U jednom trenutku on na jednom krovu opaža snajperistu i počinje da viče i psuje, pa i ispaljuje hitac u njegovom pravcu. Novinari se za to vreme samo malo sklanjaju u stranu – da bi se potom opet rasporedili kako bi snimili što bolji kadar.
Autobusu i dalje može da priđe ko god hoće. Policajci se i dalje drže rezervisano. Nacija pred TV-ekranima prati prvi veliki kriminalni i spontano nastali rijaliti-šou u posleratnoj istoriji Nemačke.
Posle nekog vremena, Rezner i Degovski odlučuju da autobusom prebegnu u Holandiju. Iz vozila puštaju ukupno sedmoro talaca, među kojima su i dve bankarske službenice iz Gladbeka. No, njih dve su zamenjene novim taocima – dvojicom novinara. Sa 27 putnika i bez ikakvog razrađenog plana u glavi, kreću ka graničnom prelazu kod Bad Benthajma. Prati ih mnoštvo policijskih i novinarskih automobila.
Policija ne blokira put i ne odstranjuje radoznalce. U saobraćajnom haosu iza autobusa dolazi i do jednog sudara u kojem gine jedan policajac.
Pada noć; autobus staje na jednoj benzinskoj pumpi gde neki taoci kao i Marion Leblih odlaze u toalet.
Za to vreme, Diter Degovski drži jednoj devojci pištolj pod grlom i tako pozira novinaru jedne televizije. Devojka je 18-godišnja Zilke Bišof iz Bremena; novinar se ne libi da joj postavi najbanalnije pitanje: „Kako je to kada Vam je pištolj pod grlom?“
Bišof, ukočena od straha i istovremeno maksimalno prisebna, odgovara: „Pa – dobro, s obzirom da nisam sasvim ni svesna šta se dešava“. Degovski ironično dobacuje: „Premlada!“
Ubijeni dečak i „dobra novinska priča“
U međuvremenu policajci koriste situaciju u kojoj ljudi izlaze iz autobusa i ulaze u njega, kao i priličnu pometnju na benzinskoj stanici, i uspevaju da skleptaju Leblihovu. Nekoliko minuta kasnije, kriminalcima je postalo jasno šta se desilo. Odmah počinju da prete da će ubiti nekog od talaca ako im se Reznerova devojka ne vrati u roku od „pet minuta“.
Tada je Leblihova već u policijskom automobilu koji se udaljava od mesta događaja. Glupo i nekoordinisano postupanje policajaca nekoliko minuta kasnije se sveti – jednoj nevinoj žrtvi. Policajce obaveštavaju da hitno moraju da vrate Marion Leblih iznerviranim otmičarima; ovi to i čine, ali Degovski pre toga Degovski već puca u jednog od talaca, 14-godišnjeg dečaka.
Žrtvu iznose iz autobusa; u blizini nema bolničkih kola; dečaka vuku po betonu, a novinari se guraju oko njega; neki mu čak i nameštaju položaj glave da bi ga bolje snimili.
Bolnička kola dolaze prekasno i dečak dva sata kasnije umire u jednoj obližnjoj bolnici.
Autobus nastavlja put za Holandiju. Tamo se zaustavlja na putu koji blokira holandska policija. U novoj pat-situaciji otmičari traže automobil i nešto kasnije ga i dobijaju; zauzvrat ostavljaju autobus i putnike sa izuzetkom dve ženske osobe koje i dalje vode sa sobom; jedna od njih je Zilke Bišof – ona koja je malo pre toga bila prinuđena da daje intervju dok joj je pištolj bio pod grlom.
Novinari nude pomoć kriminalcima
U vožnji koja deluje potpuno nasumično, automobil sa petoro putnika tokom prepodneva 18. avgusta 1988. stiže u centar Kelna.
Rijaliti-šou je na vrhuncu. Automobil stoji opkoljen novinarima. Policija se ne vidi u blizini; kroz otvorene prozore vozila novinari guraju mikrofone, foto-aparate i kamere, snimaju, postavljaju pitanja. Bišofova koja je već jednom odgovarala na takva pitanja na benzinskoj pumpi, ponovo je u istoj situaciji: Degovski joj drži pištolj pod grlom, ona je i dalje ukočena ali pribrana.
Novinari joj postavljaju najbanalnija pitanja, pa čak i šta misli o tome kako će se sve završiti. Padaju sve maske medijske etike: neki novinari nude otmičarima pomoć, na primer, novinske fotografije predstavnika policije koji učestvuju u „poteri“, kako bi otmičari umeli da ih prepoznaju ako ih negde sretnu.
Jedan od novinara ulazi u automobil otmičara kako bi im pomogao da nađu izlaz iz njima nepoznatog grada, tako da automobil kreće i stiže do najbližeg izlaza na auto-put, gde taj novinar izlazi iz vozila. Radi se o tadašnjem uredniku kelnskog lokalnog tabloida „Ekspres“ Udu Rebelu.
Predstava se bliži kraju: nedaleko od Kelna, automobil za kojim juri policija u patrolnim i civilnim vozilima staje u zaustavnoj traci auto-puta A3 u pravcu Frankfurta. Predstavnici specijalne policijske jedinice SEK iz Kelna odlučuju da okončaju otmicu, jednim automobilom udaraju u vozilo otmičara; nastaje pucnjava u kojoj od Reznerovog, slučajno ispaljenog, metka gine Zilke Bišof; druga žena se spasava skokom u jarak pored puta.
Ko ja za šta odgovarao?
Hans-Jirgen Rezner je osuđen na doživotni zatvor; kao zatvorenik nikada nije pokazao volju da učestvuje u merama resocijalizacije.
Diter Degovski je osuđen na najmanje 24 godine zatvora; taj rok je 2013. produžen i on je u februaru 2018, posle gotovo 30 godina zatvora, pušten na slobodu i danas živi sa promenjenim identitetom.
Marion Leblih je zbog dobrog vladanja puštena iz zatvora sredinom 90-ih godina.
A šta je sa novinarima? Da li je iko od njih ikada pozvan na odgovornost zbog mešanja u ovu tragediju koju su pretvorili u uživo emitovan road movie?
Odgovor glasi: ne.
Udo Rebel, koji je direktno pomogao otmičarima, žestoko je kritikovan i u javnosti optuživan za saučesništvo, nastavio je sa svojim novinarskim radom i tačno deset godina posle ovih događaja postao glavni urednik tabloida Bild.
Kasnije je pričao da mu je u Kelnu, kada je u opštoj gužvi prišao automobilu otmičara, Hans-Jirgen Rezner dobacio: „Moramo odavde; Degovski će načisto poludeti. Možeš li da nas izvedeš do auto-puta?“ I – on je rekao da može i odlučio da uđe u vozilo. Zašto? „Bio sam zanesen mogućnošću da napravim novinarsku priču“, rekao je prisećajući se tog događaja u intervjuu za Špigel iz 2008: „Istovremeno sam osetio da imam i odgovornost u toj situaciji. Kroz glavu ti prolaze misli: šta će biti ako sada kažem ne? Hoće li Degovski stvarno da poludi? I tako sam ušao“.
„Ono što najviše sebi zameram“, rekao je dalje Rebel, „jeste da sam posle toga pokušao da u jednom članku ekskluzivno i voajeristički seciram poslednju vožnju Zilke Bišof. I zato o toj vožnji ne želim ništa više da kažem. Nakon što sam počinio tu, u mojim očima najtežu, grešku, o tome više ne govorim“.
Rebelov zaborav
Tako je, zavetom ćutanja o najtežoj grešci, Rebel javno demonstrirao da je raskrstio sa mračnom prošlošću svog senzacionalizma. Da li je zaista tako i bilo?
U aprilu 2000, članovi islamističke terorističke grupe Abu Sajaf su na ostrvu Sipadanu u Malajskom arhipelagu oteli grupu stranih turista i prebacili ih u džunglu u kojoj su taoci u najtežim uslovima proveli više od tri meseca. Među otetima se nalazila i jedna nemačka porodica: Renate, Verner i Mark Valert (majka, otac i sin) iz Getingena. Otmičari su dopuštali novinarima da dolaze u njihov kamp i iz neposredne blizine vide i slikaju taoce.
Tabloid Bild, čiji je urednik tada bio upravo Udo Rebel, ovako je pisao o stanju Renate Valert: „Njen krvni pritisak je toliko visok da je to opasno po život. Njeno srce lupa“, a ovi redovi su objavljeni pod naslovom: „Koliko dugo će ona to još moći da izdrži?“
Mešanje vesti i informacija senzacionalističkog karaktera, gotovo zabavni pristup događajima, nepoštovanje prava ličnosti, sve to je pratilo izveštavanje Bilda o otmici na Sipadanu – kao da je slučaj Gladbeka potpuno zaboravljen. Udo Rebel je tako sam sebe demantovao – i diskreditovao za sva vremena.
On inače odavno, još od 2001. godine, više nije urednik u štampi i otada uglavnom piše trilere i krimi-romane.
Znajući to, lako je zaključiti da su drugi novinari koji su se istakli u drami iz Gladbeka imali još manje problema sa zakonom, svojom profesijom i svojom savešću. Od onih koji su se u poslu održali do danas, najpoznatiji je Frank Plasberg, tada novinar javnog servisa WDR, a danas voditelj vrlo gledane serije TV-diskusija o aktuelnim političkim temama „Tvrdo ali fer“. Zanimljivo je da urednik TV WDR 18. avgusta 1988. ipak nije hteo da objavio Plasbergov „kelnski intervju“ sa Reznerom i Degovskim.
Savet za štampu – sve u svemu zadovoljan…
Nakon čitavog slučaja, Nemački savet za štampu je objavio novo izdanje Novinarskog kodeksa, tačnije, ispravku smernice 11, koja sada glasi: „U izveštavanju o nasilju (…), štampa pažljivo odmerava koliki je interes javnosti da bude informisana u odnosu na interese žrtava i pogođenih lica. Ona izveštava nezavisno i autentično, ali pri tome ne sme postati oruđe zločinaca. Ona ne sme da pokuša da na svoju ruku posreduje između zločinaca i policije. Za vreme događaja ne sme biti intervjua sa počiniocima“.
No, Savet je saopštio i da je sveukupno izveštavanje u slučaju otmice iz Gladbeka bilo - korektno. To je, posle svega, ipak bila ponešto zbunjujuća ocena.
A možda i nije - ako se uzme u obzir kakav je sastav Saveta. Njega čine četiri organizacije: Savez nemačkih novinskih izdavača i Savez nemačkih izdavača časopisa, Unija nemačkih novinarki i novinara pri sindikatu ver.di te sindikat novinara pod nazivom Nemački savez novinara (DJV). Reč je, dakle, o telu za samokontrolu. Sukob interesa pri odlučivanju je mogućnost koja se po prirodi stvari ne može sasvim isključiti.
Fricl
Tabloidna štampa i ne preza od ponižavanja žrtava ili unesrećenih ljudi. U susednoj Austriji je slučaj Jozefa Fricla iz Amštetena, koji je više od dve decenije u podrumu svoje kuće držao zarobljenu i seksualno zlostavljao svoju kćerku, pokazao da u sistemu „zapadnih vrednosti“ još mnogo mora da se radi na iskorenjivanju lešinarskog i profiterskog odnosa medija prema žrtvama zločina.
Slučaj Fricl je karakterističan po tome što su se, nakon što je obelodanjen u aprilu 2008, na poprištu događaja našli reporteri iz čitave Evrope. Taj slučaj je pokazao da se senzacionalizam ne podgrevaju samo novinari koji jure za „atraktivnim“ pričama, već da je reč o fenomenu koji obuhvata više faktora.
Nakon Friclovog hapšenja, austrijski policijski portparol Franc Polcer je rekao da se kćerka koja je zlostavljana 26 godina „obratila policiji sa poverenjem“ i – izneo razne detalje njenog prvog iskaza. Tako je najpre on odmah izigrao poverenje žrtve o kojem govori! Posle njegove pres-konferencije, novinari su napravili pravu opsadu bolnice u kojoj je na oporavku ležala Friclova kćerka.
Potom je svoj doprinos medijskom mrcvarenju žrtve dao i Friclov advokat Rudi Majer. On je za informativni portal „Njuz“ izneo dosta detalja iz Friclovog priznanja. Portal mu se odužio time što ga je u svom članku nazivao „top-advokatom“ i tako mu napravio reklamu, što je za Majera bilo veoma važno jer je u Austriji advokatima zabranjeno reklamiranje. Tako je, uz pomoć „Njuza“, Friclu uspelo da iz zatvorske ćelije još jednom, i to javno, ponizi svoje žrtve (osim same kćerke, u skrivenom Friclovom podrumu je bilo i troje od sedmoro dece koje je rodila tokom svog zarobljeništva).
I sam počinilac je znao ponešto o prirodi senzacionalističkih medija, jer je pokušao da im proda prve policijske protokole sa izjavama žrtava, što su oni, doduše, odbili. Ali je dnevnik Kurir, na primer, ipak objavio citate iz „dnevnika“ Friclove kćerke.
Na kraju je i austrijsko državno tužilaštvo u tekst optužnice ugradilo toliko jezivih detalja da su se zbog toga pobunili čak i advokati žrtava tvrdeći da to uopšte nije pravno neophodno. A onda je i taj tekst dospeo do medija. Ne zna se kako. Smatra se da im ga je doturio sam Fricl. Neki mediji, među kojima je ponovo „Njuz“, umesto da izvrše selekciju i ne pišu tako detaljno o svemu, objavili su ga na svojim internet-portalima u integralnoj verziji (sa mogućnošću navigacije kroz poglavlja) – iako su zastupnici žrtava izričito tražili da se to ne čini.
Naravoučenije?
Senzacionalizam u novinskom izveštavanju će uvek biti jak onoliko koliko je jak voajerizam čitalaca od kojeg živi. Medijska industrija podstiče taj voajerizam ubeđujući konzumente da su tekstovi, slike i video-snimci koji su jasna povreda dostojanstva žrtava – nešto relevantno. Ona – kao što se vidi u slučaju iz Amštetena – učesnicima u zbivanju stalno nudi dil: u zamenu za pikantne informacije mogu da dobiju dobar imidž (ako se radi o predstavnicima institucija) ili novac (ako se radi o osobama koje nisu institucionalno relevantne), ili oboje.
Scena u kojoj, pored jednog okorelog kriminalca, devojku sa pištoljem pod grlom, devojku koja svakog trenutka može da bude ubijena, svojim besmislenim pitanjima dodatno maltretira i jedan novinar, spada u ključne događaje kada je reč o umiranju novinarske etike.
Njegovo lakonski postavljeno „novinarsko“ pitanje („Kako je sa pištoljem pod grlom“?) u toj situaciji jasno pokazuje kako „sedma sila“ može da vidi sebe kao faktor koji je iznad opasnosti, iznad morala, krivde ili pravde, nešto što funkcioniše kao viša sila na koju se ne može uticati i koja ne mora da ima obzira ni prema čemu.
Taj novinar se nije bojao da bi okoreli kriminalac poput Degovskog mogao da ga ubije jednim hicem iz pištolja; naprotiv, shvatio je da su njegov „ekskluzivni položaj“ prećutno i kao nešto što se samo po sebi razume prihvatili i sami otmičari. Mnogi novinari i danas vide sebe na toj neprikosnovenoj poziciji ne „sedme“, već „više sile“ koja pod vidom transparentnosti prodaje hranu voajerima. I kao takvi predstavnici branše koji, umesto da služe javnosti, nastoje da je okupiraju, oni neće izumreti nikada.