Kameron želi da i dalje vlada – samo kako?

Lapsus se dogodio pred sam kraj izborne kampanje – i to u trenutku kada je Dejvid Kameron prodavce jednog supermarketa u Lidsu pokušao da uveri da glas daju njegovim torijevcima. „To su izbori odlučujući za karijeru“, izletelo mu je iz usta. Brzo se ispravio rekavši da se ipak radi o izborima koji su „odlučujući za zemlju“. Na engleskom se „career“ i „country“ slično izgovaraju i premijer je slučajno pokazao kakve misli mu kolaju po glavi. Mnogi Britanci tvrde da je Kameron baš ono što oni najviše preziru: karijerista. Nakon studija nakratko je radio u jednoj reklamnoj agenciji, potom je postao saradnik konzervativaca, a onda je počeo nagli uspon.

Dovitljiv govornik sa uglađenim nastupom – s tom kombinacijom je Kameron pre deset godina preuzeo rukovođenje posvađane stranke uz obećanje da će je modernizovati. Torijevci su tokom godina Blerove vladavine frustrirano sedeli na opozicionim klupama u parlamentu i delovali kao da ih je vreme pregazilo. Dejvid Kameron obećao je da će to da promeni. Već 2010. nasledio je na dužnosti premijera nesrećnog laburistu Gordona Brauna.

Mladi i imućni

Kameron je Dauning strit, u svoj kabinet i tim savetnikam doveo čitav niz prijatelja, mnoge je poznavao još iz školskih i fakultetskih dana. I to je postao jedan od najvećih nedostataka njegove vlade: za volanom se našla grupa ljudi koji su pohađali elitne škole i univerzitete. Iton, Oksford i Kembridž povezivali su tzv. „Kameronovce“, baš kao i poreklo – iz privilegovanog višeg srednjeg sloja. Među njima je bilo upadljivo malo žena i to je problem koji torijevci do danas nisu uspeli da reše: konzervativna stranka još uvek je muški klub.

„To su momci koji ne znaju ni pošto je mleko“, zajedljivo je jednom prilikom rekla jedna konzervativka. Premijer se dobro uklapao u tu sliku: njegova supruga s aristokratskim vezama i savršena porodica s troje dece, poreklom i držanjem kao iz novinskih magazina za englesko seosko plemstvo. Taj imidž prati njegovu vladu sve do danas: smatra se da ona ne zna ništa o stvarnim problemima prosečnih Britanaca i da ih ministri ignorišu. To je stara slika o torijevcima kao o „bezobraznoj stranci“ koja zastupa samo interese svoje sopstvene klijentele.

Solidan bilans vlade

Premijer je želeo da sa radom počne na sasvim novi, drugačiji način, pogotovo zbog toga što je postao šef koalicione vlade s liberalnim demokratima – 2010, naime, torijevci nisu osvojili dovoljno mandata za sopstvenu većinu. To je tradicionalno izuzetak u britanskoj politici, izborna pravila „ciljaju“ stabilnu većinu vladajuće stranke. Već tada su neki stariji stranački članovi gunđali da bi bilo bolje da su torijevci sami za kromilom. Ali oni će morati da se naviknu na nova vremena – i nakon ovih izbora verovatno nijedna stranka neće osvojiti jasnu većinu. Liberalne demokrate, sadašnji koalicioni partner, ubuduće bi mogli da znatno izgube na značaju.

Dejvid Kameron i njegov ministar finansija Džordž Ozborn nameravali su da 2008. brzo savladaju posledice finansijske krize i to pod sloganom: štedi i smanjuj troškove sve dok ne zaboli. Ali na kraju, sve te uštede u socijalnim budžetima i kod javnih izdataka koje su se procenjivale na milijarde, nisu urodile plodom. Velika Britanija još uvek ima četvrti najveći deficit, nakon zemalja u krizi – Grčke, Islanda i Irske. Održivo smanjenje dugova odloženo je za sledećih pet godine. Konzervativno-liberalna koalicija je, doduše, u poslednje dve godine uspela da podstakne ekonomski rast, prošle godine mogla je da se pohvali čak sa rekordnim rastom od 2,6 odsto.

Ali poreski prihodi ostali su razočaravajuće niski. Zbog „buma“ na tržištu rada porastao je broj zaposlenih Britanaca, ali u državnoj kasi na osnovu toga nije završilo mnogo novca, jer se radilo uglavnom o slabije plaćenim poslovima. Ni građani nisu baš profitirali od tog procvata. U prvom kvartalu 2015. rast je „zakočen“, što je bacilo senku na predizborni slogan konzervativaca: „Mi imamo dugoročni plan za privredu“. Kritičari su već od ranije likovali da se kod naglog ekonomskog uzleta ionako radi o „mehuru od sapunice“ na tržištu nekretnina i u investicionom bankarstvu.

Šta nosi vreme posle izbora?

Bez obzira na nešto poena koje je Kameron skupio u okviru socijalne modernizacije zemlje, npr. dozvoljeni su homoseksualni brakovi, i njegovoj relativno uspešnoj ekonomskoj politici, premijer ipak mora da strahuje od izbornih rezultata. Britancima je teško da ga vole – on nije na glasu kao „kralj srca“. U predizbornoj kampanji bio je nekako bled i bavio se sporednim stvarima. Građani se brinu oko državnog zdravstvenog sistema, oko troškova života, socijalnog sistema, a i oko doseljavanja stranaca. Najvažnija tema konzervativaca – mogući izlazak iz Evropske unije nakon referenduma 2017. – kod njih ne igra nikakvu ulogu. Građane muče druge brige.

Kameronu na ovim izborima „jamu“ s desna kopaju ksenofobični i antievropski populisti Ukipa, a s leva mu preti nova opasnost iz Škotske: ukoliko škotska Nacionalna stranka tamo osvoji dovoljno mandata, ona bi u Londonu mogla da toleriše manjinsku laburističku vladu. Kameronu će verojatno da nedostaje partner za koaliciju. On još uvek ohrabruje svoje simpatizere izjavama o „sopstvenoj većini“. „Samo ti i dalje sanjaj“, napisao je na to jedan komentator lista „Indipendent“ (The Independent). Nakon izbora, oko toga su jedinstveni svi, počinje novo, nepregledno doba u britanskoj politici.