Čovek se u Srbiji mora navikavati na razne stvari.
Na primer, na siktava bića iza šaltera. Ili na silikonski popunjene dame na skupim mestima. Ne može prevideti ni napadnu šminku kojom žene naglašavaju svoj apetit kada kreću u lov. Nisu nesvakidašnje ni kasirke koje se obrecnu na kupca kada neće kesu. Tu i tamo postoje i ljudi koji celi bogovetni dan cirkaju lozu sakriveni u najmračniji ćošak lokalne birtije, pa kada kraj njih prođe negovana dama, kao anđeo iz druge dimenzije zabasao u krčmu da naruči sendvič, oni se spontano prenu iz svog polusna, iz one čuvene duvansko-alkoholne nirvane balkanskog tipa da bi doviknuli kokerovskim glasom: „Gospoja, oćeš da popiješ nešto?“ Dobacivanje je uglavnom izumrlo sa osamdesetim, ali ovakvi primerci prosvetljenog muškarca ponašaju se u skladu sa običajima davne decenije kada su poslednji put bili trezni.
U drugom pak lokalu koji radi celu noć nema ni kikirikija. Nisi došao da ga grickaš, već da piješ hranjivo pivo. Prosjakinja kojoj daješ deset dinara – toliko je bio kusur u pekari - prezrivo stavlja novčanicu u džep i kaže da to nije ni za pola kifle. Odeš pred dobro snabdeven hipermarket da kupiš doručak, a tamo sva svetla pogašena. Samo nesigurnim rukopisom ispisana cedulja na staklenim vratima: „Nema struje".
Navikavanje na lepše stvari ide brže. Porcije u dobrim kafanama su toliko velike da čovek u Srbiji jedući ustvari hrani i sebe i sve svoje pretke koji gladne duše njemu vire na oči. Vozač tramvaja koji samo što nije pošao skine nogu sa papučice i kaže, kada zadihan uđeš: „Nemoj da se stidiš, brate. Mahni rukom, nije problem, ne žurimo“. Sediš za stolom sa ljudima koje si malopre upoznao i skoro sat vremena opušteno razgovaraš kao da ste drugovi iz osnovne škole. Sa majstorom si odmah na ti, sa kolegom na poslu – nakon manje od pola sata. Za to bi ti u Nemačkoj trebalo godinu ili dve.
S druge strane, stranci su za mnoge ovce za šišanje. Ili predmet podozrenja. Ili krivci. Zavisi od situacije. Prodavačica pljeskavice kod pijace na Banovom brdu negde oko ponoći zaista misli da je stranac sa čujnim anglo-saksonskim naglaskom bogomdana prilika da poveća prihod. Vraća mu osamsto dinara, a dobila je dve hiljade. Pljeskavica košta dvestotinjak dinara. Mladić strpljivo čeka sa pljeskavicom u ruci. Onda se nasmeši i kaže: „Još hiljada“. Prodavačica, bucmasta i sa tanko očupanim obrvama, skoro linijama, bez reči mu pruži novčanicu od hiljadu dinara. A mladić se učtivo zahvali.
Ili prizor sa granice, negde na Drini. Izvode mladog Grka, pretresaju ga. Potom pretresaju njegov ranac. Jedan policajac mu kaže na tucmucavom engleskom da ne može dalje. Vozač autobusa je nestrpljiv. I putnici. Šta će on ovde, gunđa jedna gospođa. Bakica iza nje kaže da policija samo radi svoj posao, neka pretresa strance, ima danas svašta. Vi bi ste, bakice, bili bolji kurir za drogu od grčkog studenta, pomisliš. Grk cupka pred otvorenim vratima, govori na tečnom engleskom da ne zna zašto ga ne puštaju. Šta mi pričaš, kaže kondukter. Plači sada. Najbolje bi bilo da te ostavimo.
Vraćaju mu pasoš, priča ima srećan kraj. Zamišljam konduktera, bakicu i gospođu na grčkoj plaži. Tamo im ne bi smetali Grci, već ženice iz Azije koje nude masažu. Ili izbeglice.
Inače, mi smo gostoljubiv i velikodušan narod.
Po gradovima u Srbiji grafiti sa teškim političkim porukama postali su ređi. Čini mi se da prepoznajem i razloge. To što su politički uspaljenici uz strasnu mržnju iscrtavali po slobodnim površinama u gradu sada utipkavaju u neku od društvenih mreža. Tamo je mržnja interaktivna.
Osim toga, u Srbiji vrište naslovi senzacionalističke štampe. Izađeš da prošetaš, dan je lep, čak nema ni uobičajenog saobraćajnog krkljanca. Ali te zaskoče naslovi sa trafika, saznaješ da Hrvati najviše mrze Srbe, da se sprema neki strašan belaj na Kosovu i šta je jedna starleta opsovala u socio-patološkom okruženju nekog rijalitija. Upravljanje tuđom percepcijom i asocijativnim skokovima jeste ozbiljan posao. Agresivni grafiti su za vulgarne naslove tabloida isto što je pisaća mašina za računar – izvorna ideja sada ima retro šarm jer se razudila i beskonačno ubrzala.
Ipak, najveći napor u navikavanju zahteva televizija. Informativa prikazuje predsednikova rukovanja sa važnim ljudima i rezonovanja o demografiji, Kosovu, budućnosti. Samo što čak i javni servis svoju obavezu pozitivnog posredovanja volje političke većine obavlja suzdržanije od ružičaste televizije koja neukusno otvoreno opslužuje nekoliko gospodara u Beogradu, Podgorici i Sarajevu.
Možda je bolje gledati beskrajna pevačka takmičenja koja okupljaju jednom polovinom vanbeogradsku Srbiju, a drugom polovinom bosansku provinciju.
U Nemačkoj je alfa mužjak takvog RTL-ovog cirkusa pop-titan Diter Bolen, dok u Srbiji tu ulogu ima turbofolk-diva Jelena Karleuša. Nisam siguran da sam se s pravom radovao što više neću ni slučajno biti izložen insceniranim vicevima nestašnog Bolena. Ovde gde sam sada, diva se takođe ne može izbeći.
Recimo, kandidat čujno jezički smešten u onaj kraj Bosne koji umekšava sve suglasnike, pa svaka čaša postaje ćaša, suočio se pre neki dan sa Karleušinom jezičkom ekspertizom. Ona je ustanovila da se „na bosanskom tako kaže“. Ćaša. Ta je teorija vredna koliko i tvrdnja da se na srpskom kaže „sreča" jer Dorčol tako hoče.
Uzalud sve one peticije o zajedničkom policentričnom jeziku i lingvistički napori da se očuva književni standard. Uzalud pravopisi i rečnici napisani i u Sarajevu i u Beogradu. Kada stotine hiljada ljudi iz Srbije i iz Bosne čuju šta im turbofolkerka ima reći o jeziku onda će rezultat biti izuzetno povoljan za fonetski nepismene mase s obe strane Drine.
Ceca je već ušla u školske udžbenike.
A kada turbofolkeri postanu vlasnici našeg jezika onda će se na bosanskom pevati: Ona više od kolaća voli ukus dobrog traća. A na srpskom: biče dete sreče.