Karneval umesto protesta
1. maj 2009.
Podsećanja radi, Prvi maj je kao Međunarodni praznik rada ustanovljen u znak sećanja na radnike koji su u Čikagu 1886. godine izgubili živote u borbi za radnička prava sadržana u paroli: osam sati rada, osam sati odmora i osam sati za kulturno uzdizanje.
Sudeći po onome kako se Praznik rada obeležava u Srbiji, reklo bi se da radnicima ovde cvetaju ruže: porani se ujutro da se zauzme dobro mesto za roštilj, pasulj, paprikaš ili za pečenje, ohladi se pivo, povede se pesma i tako celi dan. Naravno, ako ne padne kiša.
Ispostaviti račune
Branislav Čanak, predsednik Sindikata “Nezavisnost” za DW tim povodom kaže:
“Mi očekujemo i dalje druga Tita da stane na tribinu, da mi proparadiramo, pa da idemo na jagnje. A ne da se izborimo za nešto drugo, da ispostavimo nekome račune. Makar sebi da ispostavimo račune, ne moramo nekom trećem.”
Ratibor Trivunac iz organizacije Anarhosindikalistička inicijativa za naš program kaže de je karnevalsko obeležavanje Praznika rada logična posledica socijalističkog nasleđa:
“Pre svega, kod nas ne postoji tradicija borbenog radničkog pokreta. Mi smo nakon 1945. godine imali jedan politički sistem koji je sebe predstavljao kao otelotvorenje težnji radničkog pokreta. I samim tim se Prvi maj kod nas pretvorio u jedan praznik veselja karnevalskog tipa. Ono što je činjenica jeste da je ljudima u Srbiji slomljena kičma - ratovima, bombardovanjem, izneverenim očekivanjima posle 5. oktobra 2000. godine”
Naslednici socijalističkih sindikata
Trivunac tvrdi da su najmasovniji sindikati u Srbiji naprosto nesposobni, jer su naslednici socijalističkih sindikata. Branislav Čanak, međutim, kaže da su sindikati nemoćni i da radnici ne bi došli na proteste za Prvi maj i da su ih sindikati pozvali:
“Da smo ih pozvali recimo na jagnje, došlo bi - ne znam - sto hiljada. Naravno, da mi, odnosno da sindikat plati. Ali, da ih pozovete na proteste, neće doći - to je sigurno.”
Ratibor Trivunac kaže da je nedavni slučaj u Novom Pazaru, gde je vođa štrajkača odsekao sebi prst tragičan primer autodestrukcije koja ne vodi nikuda. Po njemu, nade za radnike ipak ima, a ključne reči su:
“Isključivo: solidarnost i međusobna pomoć!”
Autor: Dinko Gruhonjić, Novi Sad
Odgovorni urednik: N. Briski