Kazanova konačno u venecijanskoj palati
2. april 2018.
„Video sam mnoge turiste u Veneciji koji su lutali i uzaludno tražili negde u Kale dela Komedija barem tablu sa natpisom - 'Ovde je 2. aprila 1725. rođen Đakomo Kazanova'. To me je nagnalo da u njegovom rodnom gradu bude otvoren i prvi muzej u njegovu čast", objašnjava Karlo Parodi.
Njegovo mišljenje su očito delili mnogi. Parodi je osnovao fondaciju, propagirao je svoju ideju u internetu i ovog 2. aprila su njegovi napori konačno doveli i do otvaranja nove turističke atrakcije Venecije. Muzej nije otvoren u njegovoj rodnoj kući nego u velelepnoj palati Pesaro Papafava. Da li je Kazanova bio gost u toj kući i šta je tu radio? To možemo samo nagađati.
Ali, nesumnjivo je da je Kazanova bio čest gost u palatama kao što je ova, naravno i da bi upoznao neku lepoticu. Ali, muzej ne želi samo da prikazuje njegov život kao velikog ljubavnika: „Kazanova je bio veliki mislilac, pisac i filozof i nepravda je da je u istoriju ušao samo kao najveći ljubavnik u istoriji", tvrdi Parodi.
Kratka sveštenička karijera
U muzeju se prikazaju i druge strane ovog umetnika života, kako eksponatima i predmetima tog vremena, tako i virtuelnim putovanjem u prošlost, usred 18. veka. Obilazak muzeja završava - a kako bi drugačije - u raskošnoj baroknoj spavaćoj sobi punoj svile i damasta, a Kazanova je sa lepoticom sakriven iza paravana.
„Obožavao sam to što sam osećao da sam rođen za suprotan pol", piše Đakomo Kazanova u svojim memoarima „Priča mog života" gde otkriva da je imao oko 200 ljubavnica. Među njima su bile i plemenite dame i kćerke iz dobrih kuća, baš kao i jednostavne seljanke i čak dve časne sestre. Osvojio je i srce trinaestogodišnje Mari Luize O'Marfi, ljubavnice francuskog kralja Luja XV baš kao što je jednom mađarskom oficiru preoteo Henrijetu koja mu je, pri oproštaju u Ženevi, dijamantom na prozoru poručila „Ti ćeš zaboraviti i Henrijetu". Kazanova je mnogim damama obećavao brak, ali se nikad nije ženio. Bez obzira što su dame znale za njegove avanture, nisu mogle da odole njegovim čarima.
Đakomo Đirolamo Kazanova je najstariji sin jedne porodice glumaca. Kako su njegovi roditelji često bili na turnejama, odrastao je kod svoje bake Maricije. Sa dvanaest godina odlazi u Padovu na studije građanskog i crkvenog prava, sa sedamnaest doktorira. Njegova karijera sveštenika brzo završava, samo tri godine kasnije. Ne toliko jer mu je smetala sveštenička mantija u osvajanju lepšeg pola nego zato, kako piše, što mu okruženje nije previše odgovaralo.
Šarmantni sagovornik i odvažni begunac
Kazanova je bio široko obrazovan. Poznavao je teologiju, alhemiju, medicinu i matematiku. Iz tih oblasti je uvek znao reći koju pametnu reč. Osim italijanskog poznaje francuski, grčki i latinski i mnogi ga smatraju zabavnim, inteligentnim sagovornikom. Zato mu ne pada teško da navede druge da rade ono šta on želi i da se snađe u mnogim zanimanjima. On je bio sekretar, oficir, violinista u orkestru, pesnik i pisac, alhemičar, tajni agent inkvizicije, finansijski špekulant, diplomata i bibliotekar – ovo su samo neka njegova zvanja.
26. jula 1755. počinje i njegova „karijera" kojoj se često vraćao: kao zatvorenik i to u zloglasnoj „olovnoj komori", tamnici na tavanu Duždeve palate u Veneciji. Optužen je za bogohuljenje, ruganje svetoj veri, posedovanje zabranjenih knjiga, bavljenje crnom magijom i što je mlade navodio na neverništvo. U tamnici pati od groznice, vaške mu piju krv i užasno je zagušljivo. „Jedina misao koja me obuzima je beg", piše kasnije. Iz „olovne komore" još niko nije pobegao. Ali, Kazanova je bio prvi.
Beži u Pariz gde se već raširila priča o njegovom spektakularnom bekstvu i slave ga kao heroja.
Novac stiže, ali još brže odlazi
Kazanova je briljantan hohštapler. Uvek iznova dolazi do ogromnih svota novca koje mu poveravaju lakoverni kako muškarci, tako još više žene. Jedna od njih je i Madam d'Urfe, jedna od najbogatijih plemkinja Francuske koja je bila opsednuta okultnim i natpriorodnim idejama. Kazanova je lako impresionirao plemkinju svojim alhemičarskim znanjem, a kako je kasnije pisao, s obzirom da nije uspeo da je oslobodi misli o naprirodnom oslobodio ju je čitavog bogatstva.
Ogroman imetak mu je donela i ideja osnivanja francuske lutrije 1757. godine. On je naravno direktor i jedva da može da prebroji novac koji samo pristiže. Taj imetak je impresionirao čak i francuski dvor, tako da ga francusko ministarstvo moli da u njegovo ime i uz najveću tajnost sprovede neke komplikovane transakcije na berzama u inostranstvu.
No, iako je novac stalno stizao u Kazanovine džepove, još je brže iz njih izlazio jer je i sam jedva mogao bez kocke: Venecijanac je stalno na ivici bankrota. Kako bi sprečio najgore, od 1758. se predstavlja kao plemić, Ševalije d Sengal: titulu je dodelio sam sebi, ali plemići ne završavaju u zatvoru zbog tako banalnih i nevažnih razloga kao što je novčani dug.
Poznanik i tamničara i kraljeva
Doduše ni to ne pomaže: uprkos tome što bi se uvek našao neko iz visokog društva koji bi preporučivao njegove usluge i jamčio za njega, čak šest puta je u svom životu dospevao u zatvor, iz isto toliko zemalja je i progonjen.
Ali, baš kao što je dobro upoznao čuvare tamnica, tako se lako snalazio i u najvišim krugovima: u Rimu diskutuje sa papom Klementom XIII koji ga proizvodi u viteza Zlatne mamuze, pruski kralj Fridrih Veliki mu nudi da vodi obuku njegovih oficira. Ruska carica Katarina Velika ga čak dva puta želi u svom društvu.
Jedva da je ko iz njegovog doba toliko putovao kao Kazanova, na konju, u kočiji ili na brodu. Ukupno bi se moglo reći da je obišao čitavu zemaljsku kuglu.
Ali sa 60 godina je ipak ostao sam i ogorčen kad ga 1785. grof Valdštajn uzima za bibliotekara u svom dvorcu Dučov u Češkoj. Pet godina kasnije počinje da piše svoje uspomene i po devet sati na dan. Tri hiljade stranica je ostalo nakon njegove smrti, 4. juna 1798. Od čega je umro – da li od „francuske bolesti" kako se onda zvao sifilis, od upale bešike ili jednostavno od starosti sa navršenih 73 godine, to se ne zna tačno. Ne zna se niti gde mu je grob.
Ali ostali su memoari koji su prevedeni na preko 20 jezika, koji su među najskupljim rukopisima na svetu: 2010. ga je francuska država otkupila za sedam miliona evra. A ostala je i njegova životna mudrost: „Voleo sam žene do ludila, ali sam još više voleo svoju slobodu."