Kevin nije ime - nego dijagnoza!

„Frankfurter Rundšau“ u članku pod naslovom „Ansbah je svuda“ piše

Deluje samo po sebi razumljivo, čak i normalno to što želimo da znamo šta se dešava u jednom mladom čoveku koji ponese sekiru, noževe i Molotovljeve koktele u školu. Georg H. je teško povredio više osoba, sva sreća pa je policija uspela da ga zaustavi. Kako je moglo da dođe do toga da neko tako izgubi razum? Zašto je to moralo da se dogodi? Zar ništa ne možemo da uradimo protiv toga?

Preventivno izmeniti mnoge stvari

Takva pitanja su legitimna. U poslednjih nekoliko godina su ta pitanja postavljena nekoliko puta, žalosnih prilika je bilo na pretek. Ne samo u Nemačkoj, ali i u Nemačkoj.

Svaki put kada se dogodi tako nešto, mi svi tražimo razloge zašto je došlo do toga da neko izgubi razum ili poludi toliko da krene da puca u školi. Odgovori no ovo pitanje bili su raznovrsni. Krive su bile video-igrice, mediji, nedovoljno interesovanje za međuljudske odnose.

Sada političari govore da treba pooštriti krivično pravo i preventivno izmeniti mnoge stvari. Naravno i policija treba da bude bolje opremljena, treba da postoji više učitelja, pedagoda i profesora u školama.

Nema rešenja

Bez obzira na pitanje, da li bi tako nešto zaista pomoglo, treba spomenuti da je ta ista politika dovela do toga da se baš tim sektorima kao što su, pravo, policija i škola smanje sredstva. Sve je to, ipak, prazna priča. Sve to služi političarima, kako bi održali iluziju, koju skoro svi mi imamo: Mi smo sposobni da delamo, mi imamo objašnjenje, imamo rešenje.

Ali to ipak nije tačno. Ni jedno od objavljenih objašnjenja ništa nije objasnilo. Ni jedan preventivni postupak dosad nije pomogao kako bi se nešto poboljšalo. Nasilje ne može da se spreči, nasilje se dešava usred našeg društva i svako "gubljenje razuma" je zaseban slučaj za koji ne postoji generalizovano objašnjenje.

Naravno, ipak postoji opšta činjenica: U pitanju su uglavnom muški adolescenti ili mladi muškarci. Šta to govori o našem društvu, našoj kulturi? Ali ne, neka hvala, to u stvari uopšte ne želimo da znamo.

Ocene zavise od imena

„Frankfurter Algemajne Cajtung“ u članku pod naslovom "Kevin ima lošije ocene", piše:

Kevinu je u školi teže neko Jakobu. To je rezultat ankete na Univerzitetu u Oldenburgu. Anketa koju je sprovela naučnica Astrid Kajzer pokazuje da ime deteta već u osnovnoj školi može da bude breme ili prednost. Veliki broj učitelja imaju predrasude, kada su određena imena u pitanju. Imena koja važe za negativna su popularna u porodicama iz nižeg sloja društva. Te porodice žele da budu moderne i orijentišu se, kada je u pitanju odabir imena za dete, prema junacima iz bioskopa ili poznatim osobama iz javnog života. To može da dovede do problema. Naučnica Kajzer preporučuje roditeljima, da se ne orijentišu prema televizijskim junacima.

Imena kao što su Šarlote, Sofi, Mari, Hana, Aleksandar, Maksimilijan, Simon, Lukas ili Jakob se povezuju sa uspehom. Imena kao Mendi, Angelina, Džastin ili Moris povezana su sa neuspehom.

Činjenica je, da se deca ističu na pozitivan ili negativan način kod učitelja u odnosu na to kako se zovu. Zato dobijaju i lošije ili bolje ocene, jer se od njih i očekuje da ih i imaju.

Dakle, kevin je broj jedan na negativnoj listi imena. Više od pola ispitanih je navelo da ih to ime asocira na dete koje je neuspešno ili upadljivo u negativnom kontekstu. Jedan od ispitanika je rekao da "Kevin nije ime, nego dijagnoza“.

Priredila: Ž. Bašić-Savić

Odg.urednik: N. Jakovljević