Kina + terorizam = cena

riza može ozbiljno negativno da utiče na privredni raszvoj i u zemlji i u Evropi. O ovoj temi analizu je sačinio ugledni konzervativni dnevni list iz Frankfurta na Majni.

Razvoj događaja na tržištu nafte je uznemirujući. Cena nafte je skočila upravo u onom tromesečju u kojem je, zbog sezonskih uslova, potražnja najslabija. Nafta je skuplja nego što je ikada bila u poslednjih 20 godina. Zaboravljene su sve prognoze o tome kako će njena cena posle rata u Iraku početi drastično da pada. Jer, u računici iz koje se dobija cena nafte dva faktora su dobila na značaju: Kina i terorizam.

Više od milijardu Kineza sa bicikla prelaze na automobil. I to se oseća. Treutno se u Kini troši 21 odsto više tečnog goriva nego prošle godine. Kina već sada troši više od 6,2 miliona barela sirove nafte dnevno, što odgovara trećini potrošnje Sjedinjenih Država. Da Kina troši onoliko energije koliko i Sjedinjene Države, usisala bi čitavu aktuelnu dnevnu proizvodnju. Sve veće potrebe Kine jedan su od glavnih razloga zbog kojih Međunarodna agencija za energiju prognozira da će potražnja za naftom do 2030. snažno porasti na 120 miliona barela.

I pored toga, države članice Opeka više ne investiraju u izgradnju kapaciteta za eksploataiciju već u sisteme bezbednosti, kako bi svoja postrojenja zaštitile od terorizma. Samo je Saudijska Arabija na to u protekle dve godine potrošila devet milijardi dolara. Taj novac sada nedostaje za otvaranje novih naftnih polja. Način na koji se investira ni narednih se godina neće promeniti. Katar, na primer, mora da obezbeđuje 40 miliona tona tečnog gasa koje će uskoro tankerima svake godine izvoziti iz Zaliva a susedne zemlje rade na planovima za izgradnju naftovoda ka bezbednom Indijskom okeanu. Jer, opasnost od terorizma u Persijskom zalivu i na Crvenom moru veoma je porasla. Duž te dve obale vode najvažniji naftovodi Arapskog poluostrva. Ali, 9. maja su teroristi napali glavnu iračku pretovarnu platformu. Irak sada izvozi manje nafte nego što je to pre rata činio. Na Crvenom moru je teroristička mreža Al-Kaida preuzela odgovornost za udar na saudijski naftni gradić Janbu 1. maja. Ova dva incidenta dodatno su utical na rast cena nafte.

I dok potražnja za sirivom naftom u svetu raste, slobodni kapaciteti za eksploataciju niži su nego ikada u poslednjih 30 godina. Zdravo tržište nafte podrazumeva da kapaciteti za eksploataciju budu najmanje sedam procenata veći nego što je potražnja. Slobodnih kapaciteta je, međutim, sada jedva tri odsto više, i gotovo svi su u Saudisjkoj Arabiji. Svi ostali proizvođači, uključujući multinacionalne naftne koncerne, već eksploatišu najviše što mogu. Pri tom su koncerni tokom prethodne dve decenije ekspandirali uglavnom kupućuju manje kompanije a slabo se odlučujući na riskantne investicije u otvaranju naftnih polja. Na taj način su nastajali sve veći naftni koncerni sa sve manje sopstvenih rezervi, koji su uz to još i smanjivali broj skladišta nafte. Time su želeli da oslobode kapital ali su istovremeno postajali ranjiviji.

I države Opeka u Zalivu ulažu sve manje u otvaranje novih polja. I to iako na teritoriji pet velikih zemalja regiona – Saudijske Arabije, Iraka, Irana, Kuvajta i Ujedinjenih Arapskih Emirata – leže dve trećine svih poznatih zaliha nafte. One, doduše, čine samo trećinu svetske proizvodnje ali će njihov udeo u njoj rasti kada u naredne dve decenije van granica Opeka – u Severnom moru, na primer – naftna polja budu počela da presušuju. Značaj proizvođača izvan Opeka na svetskom tržištu je sve slabiji i iz drugih razloga. Eksploatacija njihovih takozvanih zrelih polja sve je skuplja. Pozicije koje po obimu proizvodnje sada zauzimaju Norveška i Engleska preuzeće Rusija, Azerbejdžan i Angola – dakle, države u kojima vladaju veći politički rizici.

Dokle god je Persijski zaliv politički nesiguran, potrošači nafte okretaće se, u potrazi za eksploatatorima, udaljenim oblastima u kojima su troškovi proizvodnje viši. Zato bi najbitniji zadatak trebalo da bude omogućiti da ogromne naftne rezerve u Zalivu uz pomoć dugoročne strategije stabilizacije zaista bude moguće otvarati. Još uvek, međutim, postoji opasnost da se Irak raspadne dok američke sankcije i dalje ograničavaju iransku naftnu industriju.

Nafte ima i još dugo će je biti dovoljno. A ništa ne pomaže ni svest o tome da je jednog dana više neće biti. Niko ne može da predskaže kada će taj dan doći. Pesimisti očekuju da će svetska produkcija opasti već 2015, kada bi eksploatacija trebalo da dostigne 90 miliona barela dnevno. Optimisti računaju da će naftne rezerve za koje se sada zna, ukoliko se ostane pri sadašnjem niovu eksploatacije, trajati još sto godina. Njihov najvažniji argument jeste tehnološki napredak koji omogućava da sve veći delovi jednog naftnog polja mogu da budu ekonomski iskorišćeni.

To znači da će nafte biti ali da će ona biti skuplja. Aktuelna cena od oko 40 dolara još uvek je ispod one iz 1979. Tada, u vreme iranske revolucije, nafta je, preračunato u današnje cene, koštala 80 dolara po barelu. Dugoročno gledano će nafta ipak biti skuplja. I što skuplja bude bila, to će atraktivnija postajati eksploatacija nekonvencionalnih zaliha nafte – uljanih škriljaca i bitumena, dakle, koji ne teku automatski nagore već, poput uglja, moraju da budu vađeni. Osim toga, kako cena nafte bude rasla, tako će se potrošači energije ponovo okrenuti energentima za koje su već počeli da misle da na njih mogu da zaborave. Sledeće sedmice će se ministri za naftu članica Opeka sastati u Bejrutu. Čak i ako se odluče za povećanje kvota eksploatacije, to neće promeniti smer kojim se kreće svetsko tržište. Ta će odluka istovremeno doći prekasno da bi poboljšala situaciju uoči sezone odlaska na letnje odmore.