Ko je ravnopravniji?

Retko se u Nemačkoj toliko oklevalo u usaglašavanju domaćeg zakonodavstva sa evropskim, kao što je to slučaj sa zakonom o ravnopravnosti. U skoro svim državama članicama EU ove smernice su vrlo brzo ugradjene u zakonodavstvo. Tek kada je Evropska komisija zapretila kaznom od 900 000 evra dnevno, nemačka vlada je prihvatila zakon.

Pre svega su privredna udruženja , ali i hrišćanske demokrate i liberali upozoravali na to da bi predstavnici manjina mogli da se prijavljuju za radna mesta za koja se zahteva slika i da bi u slučaju da budu odbijeni mogli da tuže firmu da nisu dobili radno mesto zbog svog porekla ili rase. Ova opasnost je dobila ime "ej-dži-dži hoping". Martina Kepen, šefica odeljenja za anti diskriminaciju smatra da je taj pojam postojao mnogo pre nego što je zakon uopšte stupio na snagu:

"Time se mislilo na ljude koji nisu ozbiljno konkurisali za neko radno mesto, već samo da bi dobili odštetu. Ali, moramo da budemo oprezni, jer postoje i ljudi koji uvek iznova konkurišu, jer su nezaposleni. Zato što su više puta bivali odbijeni i onda dobili odštetu, još uvek nisu ej-dži-dži hoper, već čine ono što im zakon omogućava. Moraju da postoje neke sankcije za ljude koji se ne pridržavaju zakona. Ali, ne bi trebalo da se izvlače ni prebrzi zaključci".

Stariji ljudi se osećaju oštećenim kada na primer banka odbija da da kredit pedesetogodišnjaku, jer je suviše star. Ovde će sudovi imati ubuduće više posla. Stučnjaci pretpostavljaju da će sudovi imati još više posla kada se poboljša nemački zakon i kada se omoguće i kolektivne tužbe. Iz Udruženja za borbu protiv diksriminacije kažu da će naredni korak biti da informišu Evropsku komisiju o nedostacima nemačkog zakona o ravnopravnosti.