Ko normira „normalno“?

Reč „normalno“ izvodi se iz pojma „norma“. Za norme je u Nemačkoj zadužen posebni institut koji se tako i zove – Institut za normiranje, skraćeno DIN – za koji rade hiljade stručnjaka. Njima treba da zahvalimo što papir može da uđe u odgovarajuću pregradu štampača, da ljudi u prodavnicama mogu da kupe adekvatne sijalice za svoje lampe i da utikače mogu da utaknu u utičnice.

Na internet stranici tog instituta stoji: „Norme podstiču svetsku trgovinu i služe racionalizaciji, poboljšanju kvalitete, zaštiti društva, kao i bezbednosti i sporazumevanju. Norme znače veliku privrednu korist koja Njemačkoj donosi 16 milijardi evra godišnje.“ Sve to zvuči logično i praktično. Ali što je s predstavama normalnog u našoj glavi? Za to instituti ove vrste nisu nadležni niti nam mogu pomoći.

Do juče simbol emancipacije, danas razlog za izopštenje

U antičko doba je tako, na primer, bilo normalno držati robove, u Srednjem veku umirati s 30 godina, a u 15. stoleću smatrati Zemlju ravnom pločom. Ali i danas se radikalno menjaju predstave normalnog, upućuje Doris Luke, profesorka sociologije na Univerzitetu u Bonu: „Jedan od primera za to je da su ljudi od 80-tih godina, prvo u univerzitetskim gradovima, a posle i na selu, počeli da žive zajedno bez venčanog lista.“

Drugim rečima, postalo je „normalno“ ne ženiti se, tako da se sada oni koji odluče pred matičara moraju „opravdavati“, odnosno odgovarati na pitanja: „Zašto se uopšte žene?“ Slično je i s planiranjem potomstva. Pre je bilo najnormalnije da bračni parovi imaju decu, danas su suočeni s pitanjem: „Kako možeš u ovakvom svetu i ovakvim vremenima još da praviš decu!?“

Profesorka Luke navodi još jedan primer: pušenje. „Pre je ono bilo znak emancipacije žena koje su demonstrativno pušile na ulici. Danas svi na recimo železničkim stanicama moraju da stoje u posebno označenim zonama, ako žele da puše. To vrlo jasno pokazuje kako se norme ponašanja radikalno menjaju“, kaže ona.

Uvek postoji alternativa

„Normalno“ je karakteristika puna oprečnosti. Neko ko u pozitivnom smislu nije „normalan“, smatra se drukčijim, dakle, originalnim, kreativnim, hrabrim, ekscentričnim. Ta ista osobina u nekom drugom okruženju smatra se nepodobnom i nepoželjnom. Kršenja normi koje vrede u određenom okruženju mogu naići na još puno oštrije osude kao na primer: perverzno, kriminalno, bolesno, deformisano. Tako se u razumljivo samo po sebi meša nečija predstava o ispravnom.

Ali bez predstave o tome šta je „normalno“, mi u svakodnevici uopšte ne bismo mogli da funkcionišemo, tvrdi Doris Luke. „Imala sam jednu studentkinju koja je išla po bonskim kafićima, sedala za sto, i tamo počinjala da čita svoju knjigu. Kada bi je konobar pitao šta želi da naruči, ona bi rekla: ‘Ništa, želim samo ovde sedeti’. Bilo je vrlo zanimljivo videti kako bi konobari reagovali kada bi ih neko tako izbacio iz kolotečine“, priča Luke.

„Normalno“ vs „nenormalno“

S takvim „kriznim eksperimentima“ sociolozi žele da ukažu da uvek postoji i barem jedna alternativa onome što vredi kao norma. U većini slučajeva je, naime, „normalnost“ vrlo subjektivna veličina iako je mnogi smatraju statističkom činjenicom. Norme su s jedne strane potrebne za funkcioniranje društva, ali s druge strane traže prilagođavanje, stvaraju autsajdere ili sile ljude da beže od „normale“, i to ne samo u diktaturama.

Bonska profesorka sociologije ne mora da traži daleko od svog okruženja takve primere. Ona je, priča, imala jednog kolegu koji je oboleo od Parkinsonove bolesti. On se preselio u Nujork jer tamo, kako je rekao, živi puno „ludih“ i „abnormalnih“, pa neće upadati u oči. Na nemačkim univerzitetima bi svoju dijagnozu bio morao da skriva, jer se tamo ne smatra „normalnim“ da za katedrom stoji profesor s takvim oboljenjem.

Autori: Ginter Birkenštok / Dunja Dragojević

Odg. urednik: Nemanja Rujević