Ko vodi Arapsku ligu?

„To nije Liga arapskih naroda“, smatra Moataz Salama iz kairskog Centra Al-Ahram. Šefovi država i vlada arapskih zemalja danas se sastaju na samitu u Dohi. Dve glavne teme su: prihvatanje sirijske opozicije u Ligu i razmatranje određene vrste vojnog angažmana u Siriji. Posle više odlaganja, sirijska opozicije je uspela, tačno nedelju dana pre samita Arapske lige, da sastavi prelaznu vladu.

Arapski političari nisu jedini koji zahtevaju snažnije učešće Arapske lige u rešavanju sirijskog konflikta. Izraelski predsednik Šimon Perez nedavno je pozvao Ligu da spreči masakr u Siriji. U građanskom ratu koji traje dve godine život je izgubilo nekoliko desetina hiljada ljudi, a rat je pretnja miru u čitavom regionu. To je jedno od pitanje kod koga Ligi nedostaje vizija, smatra Moataz Salama iz Centra Al-Ahram za politička i strateška istraživanja. Interesi pojedinih zemalja članica se isuviše razlikuju, pre svega Saudijske Arabije i Katara.

Dobri odnosi sa Zapadom

Regionalna nadmoć Saudijske Arabije i Katara je posebno vidljiva posle nemira 2011. godine, privremenim povlačenjem Egipta i Sirije, kao i već godinama oslabljenog Iraka. Saudijska Arabija i Katar u dobrim su odnosima sa Zapadom, posebno sa Sjedinjenim Američkim Državama. Obe zemlje, međutim, imaju autoritarne režime i na međunarodnom planu su često kritikovane zbog nedostatka slobode izražavanja, kao i kršenja ljudskih prava.

Uz pomoć Arapske lige, Saudijska Arabija pokušava da bude regionalna protivteža Iranu, ocenjuje stručnjak za Bliski Istok Asiem El Difraoui iz Centra za politiku medija iz Berlina. „Saudijska Arabija vidi iranski režim kao direktnu pretnju. Saudijski vlastodršci su trenutno veoma uznemireni što su recimo u Iraku na vlasti šiiti, koji su u delimičnom savezu sa Iranom. Oni se nadaju da će uklanjanjem Asadovog režima sa vlasti i Iran biti oslabljen.

Mali Katar – sedište uticajne stanice Al Džazira – sa druge strane pokušava egzistenciju vlastitog sistema vladavine da osigura aktivnom spoljnom politikom, kaže El Difraoui. Katar sa svojim 300.000 stanovnika i velikim bogatstvom se oduvek pribojavao da će jednog dana da ga proguta Saudijska Arabija. Katar i Saudijska Arabija u Arapskoj ligi važe za konkurente, ali su složni u jednom cilju – slabljenju Irana. Brojni stručnjaci smatraju da je upravo to razlog što te dve zemlje snabdevaju oružjem islamističke opozicione grupe u Siriji.

Iranski uticaj na vidiku

Oslabiti uticaj Irana, očigledno je glavni cilj kada se govori o Siriji. Jer, ako Asad padne, uticaj Teherana u regionu će slabiti. U suprotnom bi koalicija Sirije i Irana mogla da bude sve jača. U Tunisu, Libiji i Egiptu, među stanovništvom postoje velike simpatije prema ciljevima sirijske revolucije. Istovremeno u tim zemljama je sve veće negodovanje zbog mešanja Saudijske Arabije i Katara u sirijska unutrašnja pitanja. Njima se prebacuje da finasiraju islamističke stranke.

Strah od nemira u Saudijskoj Arabiji?

Saudijska Arabija veoma oprezno prati zbivanja u susednim zemljama. Njena pomoć prvim arapskim revolucijama je došla prekasno. Saudijska Arabija još je uvek utočište nekadašnjeg diktatora Tunisa Ben Alija, a tokom protesta Bahrainu svoje tenkove je izvela na ulice protiv demonstranata. „Velik je strah da bi nemiri mogli da zahvate i granice Saudijske Arabije“, smatra Moataz Salama. Podrškom sirijskih pobunjenika, Katar i Saudijska Arabija nastoje da, na neki način, odvrate pažnju od svojih deficita. Salama kaže da time žele „svojim građanima da stave do znanja koliko im je u stvari dobro, u poređenju sa drugim arapskim narodima, te da je njihov režim jedini garant stabilnosti i blagostanja.

Riskantna igra za obe zemlje, smatra El Difraoui, čak i kada je reč i ličnom interesu: „Videli smo u Iraku: Saudijski džihadisti tamo su bili veoma aktivni. Posle povratka u Saudijsku Arabiju oni su se priključili terorističkim kampanjama.“

Autor: Nils Nauman / Boris Rabrenović
Odg. urednik: Jakov Leon