Koga vi to nazivate populistom?

„Evroskepticizam” je reč koja „ne sme da se izgovori u hodnicima Strazbura”, izjavio je ove nedelje predsednik britanske Partije za nezavisnost (UKIP) Najdžel Feridž (fotografija gore), prozivajući pritom Evropski parlament. Prema njegovom mišljenju, to je „normalna i razumna potvrda identiteta“ koju bi svaka zemlja trebalo da propagira.

„Mi želimo da živimo i radimo i dišemo u Evropi sa nacionalnim demokratskim državama. Želimo da trgujemo među sobom, da sarađujemo. Rado se slažemo sa razumnim minimumom standarda, ali mi želimo da sami kontrolišemo svoje granice, što je razumna i logična stvar za svaku državu“, nastavio je Feradž, obraćajući se Evropskom parlamentu. Njegova partija obično se definiše kao populistička partija desnog krila, ali oni nisu jedini koji su od antievropskih osećanja stvorili politički kapital u Velikoj Britaniji.

Otkako je još 2007. bivši laburistički premijer Gordon Braun izgovorio nezaboravno obećanje: „britanska radna mesta za britanske radnike“, političari levice i desnice u Velikoj Britaniji gaje populistička, antievropska osećanja i uz pomoć njih prikupljaju glasove. Vraćamo se u ovu, 2013. godinu, kada je konzervativni premijer Dejvid Kameron, osvrćući se na grupu novih pripravnika u fabrici „Mini“ u Kovliju, javno izjavio da Velika Britanija mora da „kaže ne“ radnicima koji dolaze iz istočne Evrope, tako što će obezbediti da mladi Britanci steknu veštine i obrazovanje koje su potrebne kako bi bili konkurentni u globalizovanom svetu.

„Britanska radna mesta za britanske radnike”

Kameron je potvrdio da trenutno „možete da odete u fabrike širom zemlje, gde polovina zaposlenih dolazi iz Poljske, Litvanije ili Letonije“. Kako se bliži puno otvaranje Evropske unije ka Rumuniji i Bugarskoj, što će se dogoditi u januaru 2014. godine, lako je primetiti da političari potpiruju „populističke“ strahove da će doseljenici iz istočne Evrope „ukrasti naša radna mesta, naše olakšice i naš novac“.

Najdžel Feridž je prošle nedelje rekao da je „imperativ da se vlada proglasi odgovornom, kao i da se zaustave izgovori da ništa nije moglo da se učini povodom otvaranja naših granica Bugarskoj i Rumuniji“. On je nastavio citirajući istraživanje Evropske unije u kojem se britanskoj vladi poručuje da „postoji 600.000 ekonomski neaktivnih istočnih Evropljana u Velikoj Britaniji“, a to je, po Feridžu, „nešto što naša vlada nije sposobna da nam sama saopšti“. On tvrdi da, u ovom trenutku, Velika Britanija isplaćuje dečiji dodatak za „50.000 dece koja čak i ne žive na teritoriji Velike Britanije“, dodavši da se za to izdvaja milion funti nedeljno.

Sa olakšicama za britanske porodice koje su u poslednje vreme, takvi podaci, istiniti ili ne, pomažu da se ljudi okrenu protiv „pretnje sa istoka“. Feridž smatra da bi otvaranje granica za Rumuniju i Bugarsku značilo „opterećenje za državni zdravstveni sistem, za škole, kao i više kriminala“. On tvrdi da bi imigracija mogla da bude centralno pitanje evropskih izbora u 2014. godini, a da bi mogla da bude i „centralno pitanje koje će odlučiti da li će Velika Britanija ostati deo Evropske unije“.

Na talasu populizma

Kameron se već dugo bori protiv članova sopstvene stranke koji dele Feridžove stavove, kao i protiv narastajuće popularnosti Partije za nezavisnost na račun njegove, Konzervativne stranke. Senka referenduma, na kome će se odlučiti da li će Velika Britanija ostati u Evropskoj uniji, nadvija se nad trenutnom upravom, ali i nad ostatkom Unije još od 2010. godine. Datum održavanja se nagoveštava za 2015. godinu, kada će aktuelnoj britanskoj vladi isteći mandat.

Kris Hovart, viši politički analitičar u uticajnoj londonskoj ekspertskoj organizaciji „Otvorena Evropa“, ocenjuje za Dojče vele da je britansko izborno telo trenutno prigrlilo populizam, što otkriva „prikrivena pitanja o nivou nelagodnosti zbog Evropske unije“. On objašnjava da su mnogi birači frustrirani zbog određenih aspekata Unije, uključujući tu i „preteranu regulaciju i troškove budžeta EU“.

Zbog toga se političari i levice i desnice često vraćaju na ovakva pitanja. Ali zbog čega populistička osećanja dobijaju sve veći zamah? Drugi komentator, Džon Mekdermot, u autorskom tekstu za „Fajnenšl tajms“ nagoveštava da bi široko prihvatanje populizma moglo da ima veze sa opštim padom poverenja britanske javnosti, ne samo u političku klasu, već generalno u elite.

Poverenje u vladu „opada“

Mekdermot je citirao trenutno istraživanje o društvenim stavovima u Velikoj Britaniji iz 2012. godine: „Samo jedan od petoro ljudi, odnosno oko 18 odsto, veruje da će vlade staviti potrebe naroda iznad interesa njihovih političke stranaka“. Ta brojka je opala sa 38 procenata onih koji su 1986. godine verovali vladi. Opalo je i poverenje u štampu, banke i generalno u političare klasu. Istraživanje pokazuje i da su „stavovi ljudi prema davanju socijalne pomoći ugroženim grupama ogrubeli“ i da je podrška opala sa 81 odsto iz 1985, na 59 procenata.

Mekdermot veruje da je Velika Britanija „antielitistički” nastrojena, što lider Laburista Edvard Miliband i premijer Kamerun pokušavaju da istaknu na različite načine. Međutim, obojica imaju sličan problem, a to je njihova pripadnost različitim elitama: Kameron je „dobri, stari momak“ sa Itona i Oksforda, a Miliband, koji potiče iz političke i intelektualne elite zemlje, većinu svog staža proveo je baveći se politikom u Vestminsteru.

Veslanje suprotno od plime?

Protiv takve britanske averzije prema Evropi, migraciji i svemu što Evropska unija predstavlja, stoji britanska vodeća privredna komora, CBI. Ona je u ponedeljak (4. 11.) objavila svoj godišnji izveštaj iz kog proizilazi da bi Velika Britanija trebalo da ostane članica Evropske unije. Oni tvrde da Unija doprinosi svakom britanskom domaćinstvu i do 3.000 funti godišnje. Prema njihovom istraživanju, „članstvo u Evropskoj uniji vredi oko 4 do 5 procenata britanskog bruto društvenog proizvoda, što iznosi između 62 i 87 milijardi funti“. U CBI veruju da su dobici daleko iznad gubitaka. „Pristup evropskom tržištu, koje čini 500 miliona ljudi, je, pojedinačno gledano, najveći uspeh za našu ekonomiju, a članstvo u Uniji je takođe pomoglo uspostavljanju Velike Britanije kao vodećeg svetskog finansijskog centra“.

Džon Kridland, generalni direktor te komore, kaže: „Nasuprot popularnom mitu, Velika Britanija je uticajna u briselskim hodnicima, a to će tako i ostati dokle god budemo igrali kako treba. Jedinstveno tržište je divna priča o britanskom uspehu, a najbolji način da održimo poziciju lidera na svetskoj sceni jeste da ostanemo u okvirima Evropske unije“. On se slaže da bi jedinstveno tržište trebalo da se reformiše i modernizuje, kako bi se obezbedilo da „Evropska unija prepoznaje i poštuje granice koje postavljaju države članice“. Ipak, Kridland zaključuje da Velika Britanija „ne može da ostane na ivici najvećeg trgovinskog bloka na svetu, prateći i plaćajući za sva pravila, bez prava da postavlja svoja“.

CBI zapošljava oko trećinu radne snage u privatnom sektoru Britanije i uključuje 240.000 poslovnih poduhvata. Činjenica da je 78 odsto firmi izglasalo da želi da ostanu u Velikoj Britaniji nagoveštava da će, u budućnosti, oni političari koji žele da steknu poene kod javnog mnjenja učiniti sebi uslugu ako se informišu u kom smeru se kreće populizam. Radije nego da igraju na kartu, kako ih Džon Kridland, naziva, „popularnih mitova“.

Autorke: Ema Volis / Nevena Cukućan
Odgovorni urednik: Ivan Đerković