Koliko su zaista nezavisne nemačke sudije?
8. avgust 2017.
„Sudije su nezavisne i podložne samo zakonima“, piše u nemačkom Ustavu u članu 97. To se smatra osnovom pravne države u kojem nezavisnost sudija „nije privilegija, već obaveza“, a ona se svodi jedino na poštovanje važećih zakona.
Nezavisnost sudija je dvostruka: najpre je tu nezavisnost od predmeta kojim se bavi i gde se traži samo stručnost. Na sudiju niko ne sme da vrši uticaj, čak ni kolege ili njegovi nadređeni, na primer uputstvima ili ocenom njihovog rada.
Druga je lična nezavisnost: sve sudije su državni službenici koji se imenuju doživotno i ne mogu se otpustiti niti premestiti. Time se želi da se sudijama obezbedi egzistencijalna bezbednost protiv eventualne samovolje ili indirektnih „kazni“ za sprovođenje njihovih dužnosti.
Sve to lepo piše u propisima, ali i u Nemačkoj je mnogima jasno da ništa na ovom svetu nije savršeno. To počinje već prilikom izbora sudija: „Prilikom imenovanja sudija u saveznim pokrajinama u načelu strogo se pridržava ocena na stručnim ispitima“, objašnjava Gigi Depe, stručnjakinja za pravo nemačkog javnog servisa ARD. Ipak, naravno da i politika tu ima svoj uticaj.
Uticaj politike ne mora da bude loš
Naime, odluku o postavljanju ili imenovanju na viši položaj donose i takozvana Povereništva za izbor sudija: „U velikom delu tim povereništvima sede i političari iz pokrajinskih parlamenata“, kaže Depe. „Političari tako donekle ipak mogu da imaju značajan uticaj na imenovanje nekog sudije.“
To ne mora uvek da bude loše, kaže Depe. Na primer, „prva sutkinja Saveznog ustavnog suda koja je otvoreno priznala svoju homoseksualnost možda uopšte ne bi bila postavljena da se za nju nisu snažno založili političari stranke zelenih i levice“, kaže Depe o postavljanju sutkinje Suzane Baer. „Tradicionalno i konzervativno sudstvo možda nije moglo ni da zamisli da je među njima takva koleginica.“
Do položaja sudije uspinju se samo retki. Pravni fakulteti su i u Nemačkoj među najomiljenijim – u toj zemlji ima više od 160.000 prijavljenih advokata, a tu su i čitave vojske pravnika po pravnim službama različitih preduzeća. Ali put do sudijske stolice veoma je težak i dugačak, a to znači i skup, jer se tokom volontiranja i prakse ne zarađuje gotovo nikakav novac.
Naravno, moguće je da svaki od dobrih studenata postane sudija, ali na kraju ipak ispada da su u ogromnoj većini to deca dobrostojećih intelektualaca (neretko pravnika) i još uvek u uverljivoj većini – muškarci. I iako im je posao siguran a plata zagarantovana, to ne znači da oni zarađuju odlično: poznati advokat ili pravni savetnik u nekom koncernu lako za samo jedan mesec zaradi kao sudija-početnik za čitavu godinu. Povrh toga, prihod zavisi i u kojoj nemačkoj pokrajini sudija radi.
I sudije su ljudi
Sudija dakle ima malo – prema njihovom mišljenju suviše malo. Dve trećine sudija i čak četiri od pet državnih tužilaca žale se da imaju previše predmeta i premalo vremena da se njima pozabave. Zato i ne mora da bude loše da same sudije odlučuju o drugim sudijama.
A kada sudija u Nemačkoj bude imenovan, on više ne dozvoljava nikom, a pogotovo ne političarima, da mu bilo šta govore. „Sudije u Nemačkoj ne dozvoljavaju takve stvari“, kaže Depe. „Čak i ako neki političar u vanrednom slučaju nešto kaže o postupku koji se vodi pred sudom, to je redovno loše završavalo za političara“, kaže pravnica Depe.
Mnogo kriterijuma treba ispuniti da bi se postalo sudija: biti odličan student, odlično znati pravo i zakone, a tu je veoma važan i „lični stav sutkinje odnosno sudije“, kaže Depe. Na tom položaju mora se poštovati pravo, čak ponekad i nezavisno od sopstvenog poimanja šta bi trebalo da bude pravda. A tu je i svetonazor koji ponekad može da ima svoju ulogu u odlučivanju: „Tu se radi i o tome da li su možda sudije odrasli pod sličnim okolnostima sa nekim političarima, da li se poznaju i da li imaju razumevanja za stav vladajuće politike.“
I nad kadijom ima kadija
Ipak, ni sudije nisu potpuno nedodirljive: postoji kontrolna služba koja proverava njihove odluke. Ona prihvata i žalbe protiv određenih sudaca. Sudija može da bude optužen za kršenje zakona ako se ustanovi da ga je pogrešno protumačio i time nekome naneo štetu. Sudovi imaju svoj postupak po kojem i neki sudija može da dobije otkaz. A ponekad i sam sudija može da proceni da u nekom slučaju ne može da odlučuje nepristrano i tada može da vrati predmet. To mogu da zatraže i tužilac i optuženi.
I uprkos svim tim kontrolnim telima, nemačko pravosuđe ostaje zatvoren sistem. Da li je zbog toga otvoren za zloupotrebe? Propusta nesumnjivo ima, mnogi su rezultat upravo preopterećenosti sudova i nedostatka vremena za podrobnije bavljenje nekim slučajem. Ali slučajeva korupcije na nemačkim sudovima gotovo da nema – uostalom uvek su tu Evropski sud u Luksemburgu i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu.
Ti nadnacionalni sudovi imaju posla čak i protiv odluka nemačkih sudova. Tako je jednom izbeglici iz Afrike Evropski sud nedavno dao za pravo nakon što je nemački sud presudio da bi on trebalo da bude proteran u prvu zemlju EU u koju je došao – u Italiju. No s obzirom na to da su nemačke službe prekršile rokove u kojima je trebalo rešiti slučaj, izbeglica je ostao u Nemačkoj.